Važno je ne vraćati se unazad, otpustiti, pomiriti se sa postojanjem unutar svoje porodice. Transgeneracijsko čišćenje je putovanje koje nam daje uvid: – Koja je svrha da krivim pretke, kad su i oni žrtve genetike? U sebi imamo fragmentaciju 254 pretka, šta smo od njih dobili, stvar je genetske lutrije. Treba se smiriti sa životnim činjenicama: – Takva kakva jeste, ona je moja majka. U suprotnom, negiramo sebe. Zato je ključno nakon svih ritualnih procesa očuvati tu vrstu pomirenosti. U rad sa precima smo se upustili da bismo se povezali sa korenima. Nakon ritaula neće se dogoditi preobražaj u smislu da plod jabuke preraste u krušku. Ako smo jabuka, ostaćemo jabuka. Ritual smo radili da bismo se pomirili sa genetikom koju nosimo unutar sebe, da promenimo stari način poimanja koji je sklon kritici i upiranju prsta u krivca. Toga se treba odreći, s čim god da smo se suočili. Kako se pomiriti sa ocem koji je bio sklon emotivnoj torturi ili je počinio silovanje? Kako se smiriti sa tim iskustvom? Kad imamo uvid zašto je neko bio takav kakav je, više ga ne optužujemo: – On jeste moj otac, u meni je. Sukob sa činjenicom da on, uprkos svemu što je uradio ili nije uradio, jeste tvoj otac i deo tvoje porodice, drži te u vazduhu nepostojanja. Treba se pobrinuti da nemamo mrtvih neprijatelja, jer, kada nam mrtav čovek zarobi pravo na sreću, to je put u emocionalni pakao. Bez svesnosti o svemu tome ne bismo se smeli ni upustiti u ritual. Nije nam cilj da se rešimo svoje porodice, nego da je prihvatimo, jer oca koga mrzimo imamo unutar sebe. Treba se harmonizovati sa sobom. Ako smo svesni koncepta reinkarnacije, znamo da otac i majka ostaju deo nas, naš se odnos ne završava ovim životom.
Neki ljudi su rođeni sa osećajem za kolektivnu situaciju, da budu vođe mnogima. Neko se rodi sa osećajem za kolektivnu genetiku, za genetsku deponiju šireg polja. Na našim teritorijima imamo mešovite brakove, sedam generacija unazad sigurno ćemo negde naći mešanje. Poslednji bratoubilački rat i mržnja među tim narodima isto je što i mržnja između oca i majke. Ako unutar sebe imaš mešavinu tih naroda, ujedno nosiš i kolektivnu mržnju i mnoge mrtve koji proigravaju taj rat. Koliko je uopšte nacionalno čistih ljudi? Genetika je toliko kompleksna, da nijedan ritual neće napraviti čudo. Mnoštvo je materijala na kojima treba da radimo. Recimo, kada neko radi na domu, tu je ogromno polje gubitka korena, doma, uništene harmonije. Ne možemo sve rešiti odjedanput, iako je to ritual koji ima neuporedivu amplitudu u odnosu na druge pristupe.
Niko od nas ne zahteva da volimo svoju porodicu i pretke, ali ih treba prihvatiti i poštovati. Ako se prisiljavamo da volimo, glumimo ljubav sebi i okruženju. Jedna klijentkinja mi se žalila kako joj je sestra zla i ljubomorna. Rekla sam joj: – Budi zahvalna što je ona dobila taj deo genetskog paketa, a ne ti. Niko nije kriv, svi smo žrtve. Na putu gde smo se hteli inkarnirali, dobili smo takvu priliku kakvu smo dobili. Recimo da ste žedni. Na raspolaganju vam je hlorisana voda, koka-kola, mala količina izvorske vode do koje je dalek put. Šta ćete uraditi? Trpeti žeđ i reći: – Ne uzimam ništa od toga što mi je na raspolaganju, jer nije idealno? Ili ćete ipak utoliti žeđ? Treba prihvatiti da nema savršene situacije. Nije to ničija krivica, nego rešenje, jer igra života mora da se nastavlja. Kad se nečija duhovna esencija tri stotine godina ne bi mešala sa genetikom, šta bi u njoj bilo novo? To je koncept statičnosti i paralize, neživota. Razočarani smo jer naši roditelji nisu idealni, a zaboravljamo na to koliko smo mi idealni za njih. Iako smo bili nesavršeno dete, razočarano biće koje kritikuje, uložili su mnogo vremena u nas: hranili nas, odgajali, školovali. Naše razočaranje je odraz nezahvalnosti i nepoštovanja. Realnost genetike nas uči da savršenstvo ne postoji i da je to nesavršenstvo deo savršenosti života. Sram zbog nesavršenstva predstavlja veliku emotivnu poteškoću. Zaludno je neprekidno se pitati zašto meni i zašto ja. Jer neko mora.
Najvažnije je nakon rituala ne vraćati se u stare sukobe, videti širu sliku i napustiti model romantičnog perfekcioniste koji, razočaran zbog nesavršenstva, ukazuje na krivca. Ako razvijamo svesnost i sposobnost zapažanja, možemo bolje upravljati onim što imamo u genetskom paketu. Time se trudimo da ublažimo sopstvene cunamije, pre nego što naprave štetu u okruženju. To je svakodnevna nega koncepta tolerancije i strpljivosti. Ako smo videli temperamentnost svoje babe ili aroganciju prababe koja nije prihvatala zeta, kad unutar sebe primetimo ta svojstva, treba ih osvestiti i reći: – Dobro, u meni se probudila prababa, zaustaviću taj film. To je unutrašnji menadžment: kako da upravljamo onim što nam je na raspolaganju od genetskog materijala, kako da unutar sebe prizovemo onog pretka koji nam je referenca za to što nam je potrebno. Neke stvari ne možemo očistiti, nego osvestiti i prihvatiti, naučiti da živimo s tim umesto da negiramo život. Princip prihvatanja je ključan u odnosu prema genetici. Moguće je razrešiti koren i traumu silovanja, ali nije moguće rešiti se oca koji je to počinio.
Treba paziti da ne uvredimo Ori svoje majke, jer bismo time isprovocirali prokletstvo života. Važno je srediti svoj odnos sa majkom, genetikom uopšte, isfiltrirati ono što je moguće, razumeti zbog čega je nešto kakvo jeste, što će nam omogućiti da budemo u miru s tim. Ritual će izbrisati urok, prokletstvo, mržnju, suze, tugu… A nakon rituala je važno da prestanemo da se žalimo, svesni da se nečega ne možemo rešiti. Žalimo se na ono što želimo uništiti. Ako se žalimo na majku, treniramo svoj Ori da uništava taj aspekt, a majka je unutar nas. Žaljenje na nju je samouništiteljski čin.