Nasilje postaje globalni trend, pre svega, zbog negacije prirodnih procesa i nerazumevanja individualnosti. Kako ne razumeju, niti sami žive sopstvenu individualnost, roditelji se ne pitaju ko im se rodio, nego decu smatraju vlasništvom. Seme na koje se položi kamen ne može da se razvija. Sve što gušimo, negiramo i guramo pod tepih rezultira duhovnim, emotivnim, mentalnim i fizičkim disbalansom. Nasilne reakcije izraz su disbalansa unutar čoveka, jer sve ono što je potisnuto kad-tad nekontrolisano grune na površinu. Nije nužno da to čovek hoće, nego izgubi kontrolu nad sobom. Što je više onoga što sklanjamo u područje nepriznatog i nepostojećeg, više će toga nekontrolisano da izbije čim se stvori prva prilika.
Ako se detetu brani ono što mu je potrebno, to će se ispoljiti pre ili kasnije. Procesi učenja odvijaju se usvajanjem informacija izvan ka unutra, bez svesnosti da je dete duhovno biće koje treba da živi svoju individualnost. Takvi standardi i poimanje normalnog imaju posledice. U osnovi su nerazumevanje i negiranje osnovnih životnih principa, kao što je seksualnost. Nemoguće je ukinuti seksualnost, a njeno potiskivanje vodi u disbalans koji će se ispoljiti na sve moguće perverzne načine. Kada je neko po rođenju ratnik, koji u sebi nosi mnogo energije vatre, a rođen je u mirnodopsko vreme, gde je potlačen u svojoj esenciji, jer mora da miruje u četrdeset kvadrata da ne bi smetao komšijama, disbalans je neminovan. Kako će se manifestovati karakter protiv koga se borimo? Vatra će postati destruktivna. Svi ti disbalansi, koji se ispoljavaju bez našeg htenja, manifestuju se kao nasilje. Nasilje je vrsta osvete: drugima nanosimo bol kako bismo ukazali na deo koji pati unutar nas. Potreba za dominacijom obično proizilazi iz kompleksa i nemoći. Ispoljavanje moći putem izazivanja straha kod drugih je čin kojim se kamuflira sopstvena nemoć.
Duhovnim problemima treba pristupati duhovno. Tehnika je jedno, duhovnost je nešto drugo, a nečija individualna potreba je nešto treće. Tehnike su alati za duhovni rad i nisu važnije od čoveka samog. Pristup treba prilagoditi pojedincu, asistirati mu na način koji je za njega prihvatljiv. Na kolektivnom planu treba da naučimo da ne spasavamo planetu, jer ljudske poteškoće jesu deo ovog univerzuma. Jedini put je da prvo spasimo sebe, uz svesno razumevanje individualnosti. Najmanje što svaka duhovno stabilna osoba može da uradi je da ne širi zarazu sopstvenih frustracija. Ako neko hoće da se bori protiv nasilja u univerzumu i da ga iskoreni, ulazi u nemoguću misiju, jer hoće da pati za sve pateće žene i da se osveti za sve pogođene muškarce. Generalizacija je veoma opasna. Želja da od nečega spasimo svet obično proizilazi iz naše potrebe za asistencijom upravo na tom planu. Koncept univerzalnog reda počiva na različitostima koje stvaraju dinamiku života. Potreba da menjamo univerzum pokrenuta je željom da nametnemo sopstveni istinu koja bi da iskoreni univerzalni red, gde neko mora i da pati, neko mora da izgubi da bi neko drugi dobio. Patnja, traženje izlaza, gubici, izazovi – sve to jeste deo života kroz koji učimo o sebi. Divno je ako smo pilot sopstvenog života, ali životu i univerzumu su potrebni i oni koji to nisu.
Na kolektivnom nivou ponestaje nam znanja i razumevanja za sve što je prirodno. Na nekim teritorijama ljudi više ne primećuju, niti reaguju na disbalans, jer je postao normalan. To je zamka kolektiva. Pošto disbalansi imaju duhovni ili emotivni izvor, medikamenti će ih samo zakamuflirati. Ako je neko žrtva, treba da nađe načina da izađe iz obrasca žrtve. Ujedno treba osvestiti da određeni izlivi nisu ljubav, nego reakcija emotivnog oštećenja, što ne smemo shvatati kao normalan deo života, nego tretirati kao disbalans. Ne treba postati žrtva uverenja da je problem u nekom drugom. Obično će žrtva prva potražiti pomoć, jer nismo stvoreni da podnosimo bol. Onaj ko je agresivan teže će priznati da ima duhovni problem, jer mnogo snage ulaže u kamufliranje tog problema. Ulaže u kontrolu, sve dok kontrola ne popusti. Ako je agresivno ispoljavanje postalo normalno, to je znak da živimo u društvu koje je emotivno i duhovno bolesno. Svako to sam može da proveri. Naša unutrašnja percepcija treba da bude dovoljno snažna da bismo dijagnostikovali šta je nenormalno, uprkos tome što je opšteprihvaćeno. Problem je kada čovek sam to prihvati i kada počne da voli svog agresora. Tada sadizam i mazohizam dobijaju etiketu ljubavi.