Pored zdravstvenih poteškoća u smislu telesnih oboljenja i fizičkog bola, sve je više nevidljivih bolesti i emotivnog bola: teskoba, praznina, očaj. Brzo i lako konstatujemo da većina zdravstvenih stanja ima psihosomatski izvor, a da li to zaista razumemo? Psiha je reč za dušu, pa da li onda sistem koji negira postojanje duše može razumeti psihosomatske uzroke? Većina naših poteškoća ima duhovni izvor. Ako nešto ima korene u duhovnom, onda ga tamo treba i lečiti. Bolest sa pogrešnom dijagnozom ne može naći pravu remediju, niti bolest koja ne postoji može biti izlečena.
Kad se neko u ranom detinjstvu etiketira kao problematičan, jer nije shvaćen ili prilagođen određenom ciklusu, iz pogrešno tretiranog izazova razvije se problem s kojim je kasnije teško bilo šta uraditi, a sve je počelo iz neodgovarajućeg pristupa, iz nerazumevanja sistema, iz pogrešne dijagnoze i tretiranja nepostojećeg problema. Ogroman broj takvih izazova razvija se iz činjenice da kao društvo nismo okrenuti razumevanju duhovnog izvora pojedinca.
Negiranje duhovnog izvora, koji je postojao pre našeg rođenja i uzrok je našeg života ovde, neminovno stvara jaka unutrašnja previranja i patnju duše. Duhovna bit je toliko ogromna, da njeno ograničavanje telom i genetikom liči na trpanje stola u čašu. Potpunim negiranjem stavljamo je u kavez nepostojanja. Zbog nerazumevanja veličine duhovnog, ili zanemarivanjem duhovnog kao nepostojećeg, ili ga etiketiramo kao problematičnog, jer izmiče kontroli. Želeli bismo da držimo pod kontrolom nešto što je nemoguće kontrolisati. Naš linearni um ne može da pojmi, niti da kontroliše nešto što je duhovnog izvora, kao što ni fizičko postojanje (čaša u koju smo ušli) ne može da kontroliše atmosferu vazduha, koliko god da želi. Roditelji žele da kontrolišu dete, zanemarujući veličinu njegovog duhovnog bistva; zatim to isto radi školski sistem i svi drugi sistemi. Gde god postoji potreba za kontrolom, sama sebi je kontradiktorna i izazvaće unutrašnji slom. Već sama ta činjenica dovoljno je velik razlog nevidljivih duhovnih patnji kao što su teskoba, depresija, praznina, osećaj nepripadanja i odbačenosti.
U svom izvoru smo duhovni. Kad dođemo u vidljiv svet, javlja se tendencija za kontrolom naše duhovne srži koja prvo mora da se umesti u telo, potom u porodicu i njene vrednosne sisteme, u obrazovni sistem. Što je veće i snažnije duhovno bistvo nekoga, veće izazove će imati. Dok god negiramo duhovni izvor i želimo da kontrolišemo nešto što po svojoj prirodi izmiče kontroli, daleko smo od mogućnosti da takve izazove tretiramo na pravi način, jer su to izazovi duhovnog izvora. Mnoštvo je izazova iz tog konflikta. Postoji izazov uma i emocija: može li um da nadzire i kontroliše emocije, hormonski sistem, začeće? Ne, ti koncepti, na svu sreću, nisu pod ljudskom kontrolom, inače ne bismo imali kontinuitet. Ne možemo kontrolisati menstrualni ciklus, inače ga ne bismo imale. Ne možemo kontrolisati životne cikluse, inače niko ne bi umro, niti bi se život reciklirao. Ne možemo odabrati sa police dete kakvo želimo, a nastojimo da baš to uradimo, jer sve što ne odgovara našem očekivanju, odmah proglašavamo za problem. Na nivou društva nismo zreli da se nosimo s takvim izazovima.
Naša duhovna esencija, Ori, postojala je pre našeg ulaska u vidljiv svet. U nevidljivom svetu imamo razne grupe duhovnih prijatelja, duhovne roditelje, možda imamo partnera ili više njih, možda decu, društva sa određenim uverenjima… što možemo razumeti kroz koncept reinkarnacije. Da bismo ušli u vidljiv svet, moramo napustiti sve to što je iza nas. U tom trenutku često sklapamo određene paktove s društvima od kojih odlazimo: pakt o brzom povratku, o vernosti, o pripadanju, što stvara ogroman uticaj na život u koji ulazimo. Da bismo se povezali sa vidljivim svetom i socijalizovali unutar njega, moramo omekšati veze sa nevidljivim svetom iz kog smo došli.
U genetskom konceptu, po principu genetske lutrije, od barem 7 generacija predaka po majci i po ocu, dobijamo telo, emotivne i mentalne pakete, energetske deficite i neizbalansirane duhovne aspekte. Zabrana ispoljavanja duhovnih aspekata takođe je deo genetskog paketa. Istovremeno smo pod uticajem paralelnog sveta i pod uticajem genetike. Od trenutka začeća, pod direktnim smo uticajem majke i svega što utiče na nju: da li prihvata ili odbacuje dete koje nosi? Pod uticajem smo učitelja i sistema učenja, a prvo učimo po modelu. Roditelji su oni koje bi trebalo da obožavamo, oni nam daju bazu, prihvatanje, sigurnost, zaštitu, dom. Učenje po modelu počinje u utrobi majke, već tada usvajamo obrazac odnosa prema životu, obrazac partnerstva i mnoge druge obrasce. Dete je jedno sa majčinim telom, oseća ono što ona oseća i posmatra svet njenim očima. Kad se rodi, deo je manje ili više funkcionalne porodice i uči po modelima unutar nje. Potom nastavlja da usvaja teorijska znanja, od učitelja i sistema koji je i sam izgubljen u nerazumevanju života i svega što je izvan mentalne kontrole. Sve to gradi naše emotivno polje.
Unutar sebe imamo pretke od kojih smo sačinjeni, pod uticajem smo onih koje smo ostavili iza sebe dolazeći u ovaj život i sada smo deo vidljivog društva u kome se moramo socijalizovati. Kad sve to uzmemo u obzir, možemo razumeti da je sasvim očekivano što nam se u životu smenjuju talasi uspona i padova. Ako je baka bila pod velikom tugom, neminovno je da neko od potomaka nasledi posledice te tuge. Paktovi koje smo sklopili pre ulaska u život takođe nose posledice, jer smo dali obećanje, obavezali smo se na pripadanje ili smo stvorili dug. Uticaj paralelnog sveta koji nas vuče gore je borba između naše povezanosti ovde i tamo, što nas rasteže na pola. Ako uzmemo obzir samo uticaj prošlih života i prošlost predaka, niko nema prava da osudi ili omalovažava bilo koga ko doživljava simptome koji se danas dijagnostikuju kao depresija ili psihoza. Ti simptomi su rezultat uticaja paralelnih nivoa, koje danas smatramo suviše apstraktnim. Vidljive posekotine je lako tretirati, ali posekotina stigme koja je genetski prenesena ima duhovni izvor.
Dolaskom u vidljiv svet, svoju duhovnu veličinu morali smo smanjiti da bismo uopšte mogli opstati u svetu normale. U samom začetku našeg života zapakovali smo ono s čim smo došli. Često govorimo o detetu unutar nas koje smo stavili u podrum, jer je bilo preveliko za to vreme. Veličina s kojom dolazimo često nije kompatibilna sa genetskom strukturom naše porodice; često tu veličinu zatočimo u podrum zbog nerazumevanja sredine, ili je pošaljemo gore, pa je prisutnija u paralelnom svetu nego ovde. Sve to su izvori emotivnih poteškoća, depresije, teskobe. Reč je o duhovnim izazovima, a duhovnom treba duhovni pristup.
Abiku fenomen
Ogromno područje istraživanja, koje nedostaje savremenom svetu upravo zbog tendencije da kontroliše ono što ne razume, jeste takozvani abiku fenomen. Abiku znači rođen da prerano umre, ne samo u doslovnom smislu preranog odlaska iz života, nego i u smislu preranih prekida u bilo kom životnom aspektu: zdravlje (kako fizičko, tako i mentalno-emotivno), partnerstvo, rad i novac, dobar ukus života…
Abiku fenomen je neminovan segment ljudske rase, jer smo svi rođeni da umremo. Neko mora umreti mlad, ili da bi neko drugi umro star, jer smo pod uticajem prelaza između vidljivog i nevidljivog sveta, socijalizujemo se i ovde i tamo. Onaj ko je rođen sa izrazitim abiku konceptom često u sebi nosi čudan odnos prema životu, jer je više upleten u paralelni svet i duhovna društva. Često pri ulasku u život sklapa pakt o brzom povratku, a odlazak u život smatra kaznom. Ne prihvata život ovde, jer želi biti gore. Kao što ovde možemo usvojiti stav da je život težak, isto tako je moguće da smo već došli sa takvim stavom i da ga delimo sa određenim spiritualnim društvom. Takva hipnoza na duhovnom nivou određuje nam predsudbinu, jer je život konkretizacija duhovnih principa i programa sa kojima dolazimo. Abiku često bira okolnosti koje će mu potvriti uverenja o životu, bira okruženje u kome će lako realizovati taj podsvesni obrazac. Deo tih programa i pogleda na život nosi sa sobom i deli sa svojim spiritualnim društvom, a deo stekne genetski, jer je u korenima porodičnog stabla, a ujedno je i deo naše kolektivne genetike.
Prvo treba priznati da je to normalno. Činjenica je da se čoveku ne može desiti ništa novo, čak ni u svojoj patnji nije izuzetan, jer je i to deo ljudske rase, koncepta života i ciklusa. Kad je neko pod abiku uticajem, prijatelji iz paralelnog sveta ga zovu da im se pridruži, jer život u vidljivom svetu nije dobar, a njegova duboka duhovna uverenja stvaraju životne uslove koji potvrđuju taj program, uz podršku spiritualnih prijatelja koji sabotiraju ono što bi ga moglo uveriti u suprotno. Čovek koji je u abiku fazi nije povezan sa životom ovde, nego je u svom univerzumu, u intenzivnoj interakciji sa paralelnim svetom. U abiku fazi je prirodno da čovek ne oseća strast prema životu, jer ga njegov univerzum udaljava od života, uz pomoć društva iz paralelnog sveta. Abiku ima izuzetnu snagu i porodica ne ume da mu pruži odgovarajuću podršku. Sistem i okruženje naizgled žele da pomognu, a zapravo žele da ga savladaju i kontrolišu, počevši od pogrešne dijagnoze koja ne uvažava duhovne uticaje.
Kada je neko u međusvetu, u svom univerzumu i pod uticajem paralelnog sveta, tablete ne mogu ništa rešiti, osim što će ublažiti simptome. Nijedna tableta ne leči depresiju, samo održava određeno stanje. Kad je abiku tendencija jaka, čovek naginje ka samodestrukciji koja može imati raspon do suicidnih namera, jer ne vidi nikakav smisao u postojanju, pa je ukidanje terapije lekovima ipak delikatna tema. Mnogo je oblika samodestrukcije, koji su usmereni na brisanje iz postojanja u vidljivom svetu i na umeštanje u paralelni svet. Deo čoveka se možda bori za život ovde, a delom želi da se pridruži prijateljima iz paralelnog sveta koji ga dozivaju i očekuju. Proces samodestrukcije tada je jak i sve je pod abiku uticajem: percepcija, razmišlanje, intuicija.
Ljudi sa izraženom abiku energijom obično su ekstrasenzitivni, često rođeni kao čistači porodice, jer osećaju energije prostora, emotivna stranja drugih, mrtve zataknute duše. Uz to, njihov Ori legitimiše abiku iskustva, kako bi potvrdio da je život patnja. Tada je potrebno kupiti vreme, koje bi stvorilo mogućnost da čovek ipak odluči da izađe iz svog univerzuma i socijalizuje se. Da bismo podržali taj izlazak, neophodno je uspostaviti komunikaciju sa paralelnnim društvom odakle kupujemo vreme, uspostaviti kontakt sa unutrašnjim detetom koje ovde ne vidi smisao, raditi na socijalizaciji, kako bi okruženje u većoj meri prihvatilo abikua, a ujedno i njega samog napraviti privlačnim za socijalizaciju i za život u vidljivom svetu, jer abiku je često energetski odbojan, arogantan i besan što svet nije perfektan, da bi mogao da ga prihvati.
Postoje aktivni i pasivni abikui. Aktivni abiku dramski i glasno igra svoje destruktivne uloge, dramatično odlazi iz života, a pasivni abiku se zatvara u sopstveni svet, što moderno društvo prepoznaje kao depresiju. Abiku obično ima pakt sa društvom iz paralelnog sveta, da će se osvetiti bližnjima iz vidljivog sveta; prvenstveno roditeljima. U toj patnji nekada sadistički uživa, dokazujući da mu bližnji ne mogu pomoći.
Abiku je nosilac velikog talenta i svi izuzetni doprinosi čovečanstvu nastali su iz abiku energije koja je izvan okvira. Zbog izuzetnosti svog talenata, abiku nekada treba da se udalji i distancira iz uobičajenih tokova i normi socijalizacije, da bi mogao da istraži ono što nosi i da talenat, koji je izvan normale i kontrole, može da manifestuje. Kad pratimo socijalizaciju velikih, genijalnih umova, jasno je da su bili drukčiji, da im je trebalo mnogo samoće, zatvaranja u sopstveni univerzum iz koga komuniciraju sa paralelnim društvom. Abiku fenomen ujedno je izuzetan segment čovečanstva.
Motivaciju da ostane u životu abiku često dobija iz osećaja da je koristan. Kad prepozna da nosi nešto izuzetno, čime može doprineti ljudima i biti koristan, to je iskorak ka povezivanju sa životom ovde. Ali, naš univerzum eliminiše ono što je izuzetno, ono što se ističe ili je ispred svog vremena, zbog čega abiku treba da gradi otpornost i snagu umeštenosti u život, što su duhovni manevri.
Abiku je uvek na rubu između dva univerzuma i pitanje je na koju stranu će prevagnuti. Negde ima slabost koja se manifestuje na fizičkom, emotivnom ili mentalnom području. Nešto je žrtvovao. Neprekidno se kreće između onoga što se smatra normalnim i onoga što je izuzetno snažno i duhovno. Ako više zakorači prema normalnom, žrtvuje talenat; ako zakorači prema talentu, žrtvuje deo socijalizacije. Neprekidna je borba između konstruktivnog i destruktivnog, jer nije lako živeti sa različitostima, sa izuzetnom snagom strpanom u malu čašu.
Neophodno je raditi sa Orijem, duhovnom esencijom s kojom smo došli, jer će Ori razotkriti abiku paktove, sudbinski koncept, čak i datum prerane smrti. Prvi korak je kupovanje vremena. Abiku energije ne možemo se rešiti, niti treba, jer to je deo nečijeg izvora i ne predstavlja problem sama po sebi. Problem je u nerazumevanju: kako se da odnosimo prema takvoj energiji i kako da živimo s njom. Društvo u okvirima kontrole nezrelo je za rad sa abiku dušama. Pogrešna dijagnoza ili lečenje nepostojeće bolesti dodatno pogoršavaju stanje, legitimišući nečiji odlazak iz života.
Ori može privremeno ili duže vremena biti u komi, a depresija se često meša sa tim stanjem, kad unutrašnji kompas nije u funkciji. Kad je Ori u komi, nema produkcije ideja, niti vizije, čovek ne traži rešenje, što danas nazivamo simptomima depresije. Nema drugog puta osim duhovnog, jer Ori jeste duhovni deo. Postoje obredi i drugi duhovni činovi za rad sa Orijem, kako bi se probudio i resetovao.