Ifa je koncept mudrosti, razumevanja duhovnosti, čoveka, njegovog karaktera i sudbine. Glavni fokus filozofije Ifa je: kako podržati pojedinca na njegovom individualnom putu, u konkretnom životu ovde, u vidljivom svetu. Celokupna filozofija usredsređena je na umeštenost čoveka u vidljivom svetu. Ujedno, Ifa studira dešavanja u paralelnom svetu, prelaze iz jednog u drugi svet, rad sa precima i spiritualnim društvima – kao jedan od ciklusa. Život i smrt su ciklusi koji se smenjuju kao što se smenjuju dan i noć ili godišnja doba. Dan je sačinjen iz obdanice, čija je preliminarna energija Sunce, i noći, gde vlada Mesec. Život koji se odvija u vidljivom svetu je dan života, nakon čega sledi noć života. Dan ne traje neprekidno, niti se bez noći rađa novo jutro. Iz toga možemo razumeti cikluse. Ako mislimo da je duhovno jedino što je važno, isto je kao da kažemo: – Samo noć je važna! Time negiramo dan i oduzimamo mu vrednost.
Duhovno biće je postojalo pre ulaska u ovaj vidljivi svet i nastaviće da postoji nakon odlaska iz ovog sveta, jer je duhovna komponenta konstantna. Ali, koja je korist od ideja i snova koji nisu materijalizovani? Iščeznu, kao da ih nije ni bilo. Nasuprot tome, neka postignuća ostaju, nadžive čoveka koji ih je realizovao. Danas slavimo Teslu kad god upalimo neki električni uređaj. Njegov doprinos ovom vidljivom svetu opstaje iza njegove smrti. To je konkretizacija ideje, materijalizacija. Ulazak u ovaj vidljivi svet je šansa i poligon da čovek konkretizuje i materijalizuje sve ono što duhovno predstavlja. Šta je onda život? Prilika da pokažemo svoje duhovno biće, ono što jesmo u svojoj esenciji.
Da bismo to razumeli, potrebno je vratiti duhovnost životu ovde. U konceptu koji raj postavlja negde gore, materijalno je odvojeno od duhovnog: duhovnost i bog su gore, Zemlja i materija dole. Ako je tako, ko je onda stvorio Zemlju i sve što postoji u životu ovde? Isti taj bog je iskreirao sve. Zašto bi se bog udaljio od onoga što je sam stvorio? Koncept odvojenosti boga, kreatora i duhovnosti, od svega što postoji na Zemlji je potpuni apsurd. U Ifa mitologiji bog kreativnosti, Obatala, stvorio je ljudsko telo, kome je vrhovni bog Eledunmare udahnuo dušu. Ljudska bića su deo univerzalnog koncepta boga. Ako unutar sebe imamo duhovno biće, odakle ideja odvojenosti? Ako smo povezani sa svojom duhovnom esencijom, kod kuće smo – kako u vidljivom, tako i u nevidljivom svetu. Ako smo odvojeni od sebe, izgubljeni smo svuda. Dok samo čekamo na nešto iz budućnosti da bismo se spojili sa sobom, nismo prisutni u ovom vremenu i prostoru, niti smo svesni. Dok čekamo, nismo živi.
U radu sa precima često susrećem duše kojima treba asistirati, jer se osećaju neživim i žele u drugo stanje. Čovek koji nikada nije zadovoljan, svuda sa sobom nosi svoj trans. Ako o čoveku razmišljamo kao o duhovnom biću koje u život dolazi sa misijom, želeći da je realizuje da bi dao doprinos, onda život treba smatrati darom. Zadatak nam je da nam bude dobro u postojanju, tu gde jesmo. Čekanje na sutra je odlaganje koje ne rešava ništa. Dok god samo čekamo da nešto dobro stigne, to nam stalno izmiče i neće stići. Kada u transu čekanja pređemo u paralelni svet, ono što čekamo i tamo će da se odmakne u budućnost, u drugi ciklus. Celokupna filozofija Ifa bazira se na tome: kako da čovek sada, u ovom trenutku, uradi ono što mu duhovna bit nalaže, da bi život sada i ovde bio dobar. Kada Ifa, energija mudrosti, pristupi duhovnoj esenciji, iz nje razotkriva šta je pojedincu potrebno u datom trenutku. Kada je neko pri kraju životnog ciklusa, Ifa mu asistira da ima dobar prelaz. Kada je neko u paralelnom svetu, Ifa razotrkiva kako da mu se tamo asistira. Ifa se uvek bavi time kako sada preuzeti odgovornost za sebe, u vidljivom i nevidljivom svetu. Presek duhovnog od materijalnog pruzrokuje nepovezanost sa životom. Zbog genetskog uticaja te dogme presečenosti, mnogi se osećaju strancima u životu. Imaju problem sa socijalizacijom, jer su stranci sami sebi. Tokom života treba postići raj. Ono što ostavljamo za sutra, neće se desiti.
Planeta Zemlja ima svoju dušu, ima duhovnu esenciju, kao i sve što živi na njoj. Koncept raja koji je negde gore i izvan života, oduzeo je duhovnu esenciju svemu što postoji: samom životu, prirodi, biljkama, životinjama, mineralima, Zemlji u celosti a i čovjeku. Voda ima svoj materijalni izraz i duhovni aspekt, ima uticaj na ljudski karakter. Ako je bog isključivo gore, istrgnut je iz esencije vode. Negiran je, iako jeste u njoj. Kreator ima mnogo lica, u svemu je što postoji: u vodi, vatri, vetru, zemlji, biljkama, životinjama, čoveku… U tome je bogatstvo različitosti ovog univerzuma i njegova kreativna snaga koja nam je data na dar.
Koliko treba da se uzme iz prirode, kojoj je oduzeta duhovnost, da bi se izgradilo ljudsko telo, da bi čovek preživeo? Koliko kiseonika, minerala i vitamina, vode i hrane neko svakodnevno potroši da bi preživeo na materijalnom nivou, da bi duhovna esencija bila kod kuće, unutar tela? Koliko toga priroda neprekidno i svakodnevno daje? Sve što pojedemo je iz prirode, nezavisno od toga što živimo u transu odvojenosti od nje. Koliko svega toga treba dati, da bi ljudsko biće preživelo od začeća do smrti? Koliko majčine vitalnosti i svega što ona crpi iz okruženja je potrebno da bi se u utrobi izgradilo telo, da bi smelo da postoji? Zamislite majku koja rodi i odgaja dete, a ono joj kaže: – Ne želim da živim, život je kazna! Ako je raj gore, zašto bismo rađali decu? Da pate? Zašto se onda radujemo svakom novom ljudskom biću koje dođe na svet?
Nedostatak razumevanja svih različitih izraza postojanja doveo je do crno-belog posmatranja stvarnosti. Dogmatičnu potrebu da se jedna istina nametne svima pokreće arogancija: – Ja tako mislim i tako mora biti! Obično potiče od nekog ko je duhovno snažan, ali ima čudan pogled na život i nosi iskustvo patnje ili odbačenosti. Ako je odbačen od majke, proširiće taj osećaj na odbačenost od majke Zemlje, jer dar života dobijamo kroz ženski arhetip. Zbog takvih iskustava ima potrebu da se osveti životu samom. Takav fenomen oduvek postoji, ali danas preovladava. Kako se u ovom vidljivom svetu najčešće doživljava ljubav? S jedne strane je razočaranje, a s druge visoka iluzija o tome šta bi ljubav morala da bude: – Ljubav je samo prihvatanje, čista je, bezuslovna i neprekidna. Gledaj me zaljubljenim očima danju i noću, 24 sata dnevno, 365 dana u godini! Da li je to moguće? Iz iluzije nastaje razočaranje, jer je ta slika nedostižna. Kada je raj iluzija, u službi je patnje, jer mu se ništa ne može približiti u konkretizaciji. Iza blještavila te iluzije su patnja i praznina koja kaže: – To ne postoji!