Sudbina je povezana sa svim onim što predstavlja život, a samim tim i sa svim onim što predstavlja nas u našem individualnom izrazu. Pored individualne, postoji i kolektivna sudbina. Svi jesmo deo ljudske rase, ali nemamo ista lica, iste otiske prstiju, iste ukuse, niti ista iskustva. Za linije na dlanu često kažemo da su zapis naše sudbine, jer ni kod koga nisu identične. Ako bismo postavili pitanje o lepoti ili ukusima, dobili bismo mnoštvo različitih odgovora, što je takođe odraz individualnosti. Udružuju nas kolektivni elementi: vreme u kome živimo, teritorija koju delimo. Poslovica kaže da se 20 školskih drugova ne igra 20 godina zajedno, jer svako ima sopstveni put, pojedinačnu sudbinu. Možemo govoriti o zajedničkoj sudbini, na primer, jednog naroda, na koju utiče nacionalna istorija, energija prostora, odlike vremena u kome živi, politička i ekonomska situacija. Iako nas dodiruju ti elementi, svakako nas više zanima naša individualna sudbina. Političke odluke interesuju nas onda kada imaju uticaja na nas. Smisleno je da ih kritikujemo samo ako će naša kritika do nečega da dopre, odnosno, ako imamo ambiciju i interes da zauzmemo poziciju političkog vođe, jer je u našoj sudbini da se brinemo za zajedncu. Ako ništa od toga nemamo u sudbini, političke rasprave su gubljenje vremena. Neko je posvećen medicini, neko umetnosti, neko roditeljstvu, neko poljoprivredi. Da li je to u skladu sa onim što nose u svojim sudbinama? Ko može reći da jasno zna šta je njegov put? O svojoj sudbini ne možemo znati sve, za neke stvari će tek doći vreme da nam se razotkriju.
Mnogo je religijskih i duhovnih recepata o tome kako voditi dobar život, pri čemu je duhovni vođa obično uzor koji se sledi. U pristupima koji se bave individualnošću, ne postoji univerzalni recept koji je podjednako dobar za sve. Kad govorimo o susretu sa sudbinom, govorimo i individualnosti svakog pojedinačnog čoveka. Ko god razmišlja duhovno, pita se o stvaralačkoj snazi, energiji, bogu. Kako god da je nazivamo, možemo reći je da je neka stvaralačka snaga u svemu što postoji: u ljudima, biljkama, životinjama, zvezdama, mineralima, u svemu vidljivom i nevidljivom. U svakom od izraza života prisutna je ta ista iskra, ali je svaki od tih izraza različit i individualan. Neke religije su odvojile božansko od života na Zemlji. Često kad pitamo gde je bog, ljudi pokažu gore. Zašto bi bog napustio ono što je stvorio? Stvaralačka energija je u svemu, a njeni izrazi su različiti, kreator ima mnogo lica. Ista snaga je u vodi i u vatri, iako su to različite energije koje se međusobno negiraju. Ljudska bića imaju duhovni, božanski deo. Moliti se bogu koji je negde gore, a biti arogantan prema prvom komšiji, zapravo je arogancija prema samom bogu.
Da li ćemo ispuniti sudbinu ili ne, pitanje je slobodne volje
U filozofiji Ifa, sve je duhovno. Sve je stvoreno iz kreativne energije: kamen, biljke, životinje, ljudi… Ko smo mi u svoj toj različitosti? Kakav smo izraz te stvaralačke energije? Kakva je manifestacija boga u nama? Neke odlike su nam zajedničke: svi smo stvoreni na isti način, putem seksualnosti i genetike, svi fizički starimo tokom vremena. Na određene stvari nemamo uticaja, jer se nešto odvija po automatizmu prirodnih ciklusa. Na primer, žene ne biraju da li će imati menstruaciju ili ne (da je pod našom kontrolom, verovatno je ne bismo imale). Znamo da će sutra Sunce izaći; znamo da neće zakasniti, jer Sunce ima automatsku misiju koju izvršava. Ciklus dana i noći ispunjava svoju misiju. Ako žir u pravo vreme padne na plodno tlo, izrašće hrast. Da li to svesno bira ili ne? Njegova misija odvija se po automatizmu. Život ljudskih bića je kompleksiniji, jer čovek ima slobodnu volju: donosi odluke i pravi izbore. Ne postoji automatizam u ispunjavanju ljudske misije, nego imamo mogućnost izbora. U kontekstu sudbine, to znači da od naše slobodne volje zavisi da li ćemo nešto realizovati ili ne. Kad bi čovek upravljao Suncem, verovatno bi u nekom trenutku rekao: – Tamo su mi se zamerili, bolje da im danas ne dam Sunca. Neke stvari ne zavise od naše volje, da ih ne bismo pokvarili. Gde god čovek vrši uticaj na prirodne zakone, obično nastaje problem.
Princip samoodgovornosti
Kad se nađemo na raskršću, biramo smer kojim ćemo nastaviti. Kad odaberemo smer, ponovo ćemo stići na raskršće i doneti novu odluku. U životu stalno donosimo odluke, jer se naša misija ne odvija po automatizmu, niti nam je sudbina u potpunosti definisana. Zahvaljujući slobodnoj volji, možemo ispuniti ono što nam je sudbinom zacrtano, ali ne moramo. Skoro niko ne može ispuniti sve, jer smo stalno u kašnjenju zbog neosvešćenosti onoga što nam je u sudbini. Ako se neko u šezdeset petoj seti da mu je u sudbini da ima dete, zakasnio je da realizuje taj deo sudbine. Zbog činjenice da je božanski deo u svakom od nas, nema smisla da se oslanjamo na nekog generalnog koordinatora koji od gore nadzire da li smo na dobrom putu i kakve izbore pravimo. Kad shvatimo da je duhovna snaga u nama, a ne negde izvan, to nam vraća odgovornost prema sopstvenom životu. Kreatori smo svoje sudbine. Ako bismo rekli: – Neko od gore me čuva! – i prešli put iako je na semaforu crveno svetlo, ko bi bio odgovoran za naše stradanje? To je fanatizam, koji nekada košta života. Stvaralačka snaga je u svakome od nas, opskrbila nas je intuicijom i zdravom pameću. Zahvaljujući tome, možemo prepoznati crveno svetlo kao opasnost. Ako smo žedni, ne dozivamo boga da nam dostavi vodu, nego ćemo sami preduzeti nešto. Voda je već stvorena, na nama je da je potražimo i upotrebimo. Rešenja su starija od našeg suočavanja sa izazovom, samo ih treba naći.
Ljudi često žele novac, ali ne razumeju procese koji rezultiraju novcem. Prvo mora biti plodnosti u idejama: – Šta bih da radim da dođem do novca? Onda treba potražiti prilike za rad, pa pa početi raditi. Neophodna je socijalizacija: – Kako da dođem do ljudi kojima je potrebno to što radim? Potrebna je harizmatičnost, da bi nas ljudi primetili i hteli da sarađuju sa nama: – Kako da svoj proizvod ili uslugu učnim privlačnim za druge, da žele da mi plate za to? Svi ti procesi su neophodni da bismo zaradili novac. Um traži rešenja, potom krećemo u akciju. Možemo prizvati energije koje će nas probuditi da razmišljamo produktivnije. Arhetip energije dobre sreće može skratiti put do prilike, učiniti ga mekim i glatkim, ali opet je do nas da li ćemo tu priliku iskoristiti ili propustiti. Novac je materijalni izraz koji bi trebalo da vodi u emociju blagostanja. Blagostanje je jedna od energija koja podržava realizaciju snova. Možemo biti okruženi vodom i ostati žedni, dok god ne shvatimo da treba da pijemo vodu. To se ne odvija po automatizmu, nego zahteva našu akciju i upravljanje. Kreator je stvorio vodu, a nama je dao intuiciju i zdravu pamet, pa nema potrebe da dalje interveniše. Opskrbljeni smo svime što nam je potrebno, zato u studiranju sudbine ne prenosimo odgovornost na nešto što je izvan nas, nego smo kreatori svog puta.
Ista odluka, različiti rezultati
Odluka koju danas donesemo utiče na sutrašnjicu. Neko ne može da podnese šefa, pa iz tog razloga odlučuje da napusti posao. Ako je bez ikakve ideje i ne traži prilike za novi posao, to je odluka koja će rezultirati nedostatkom novca, što ugrožava egzistenciju. Neko drugi može biti u ciklusu u kome treba da započne samostalni posao, ima znanje i resurse za to, pa će napredovati ako se usudi da rizikuje. Ista odluka kod različitih ljudi, koji su u različitim životnim ciklusima, daje različite rezultate. Zato saveti koje dobijamo od drugih obično nisu kompatibilni sa našom sudbinom, naprosto dolaze iz jednog od mogućih pojedinačnih iskustava. To su mišljenja nastala iz nečijeg modela sveta. Koliko poznajemo ljudi koji u životu nisu izgubljeni? Veoma malo. Bez obzira na to, svi ljudi daju savete. Često čujemo savet: – Poslušaj šta ti kaže tvoj unutrašnji glas! – ali unutrašnji glas lako pomešamo sa emocijama. Obično želimo da se rešimo nečega što nam stvara emotivnu neprijatnost, a to nije uvek mudro. Na primer, majka je nezadovoljna ćerkinim izborom muža. Unutrašnji glas joj kaže: – On je neodgovorni idiot bez posla, ne zna da se pobrine za porodicu. Ona oseća bes, možda i mržnju. Kaže da ne podnosi zeta, ali da voli unuke. Hoće da se reši onoga što ne podnosi. Ali, njeni unuci su sačinjeni od ćerke i od zeta. Mrzeći njihovog oca, mrzi deo deteta. Njena želja da se reši zeta destruktivna je prema unucima – u tom smeru je vodi unutrašnji glas.
Gde smo bili pre dolaska u ovaj život
Pre nego što smo došli u vidljiv svet (Aje), postojali smo u paralelnom svetu (Orunu). Kada se rađamo u vidljivom svetu, dolazimo iz Oruna; kada umremo, vraćamo se u Orun. Naša sudbina definisana je u Orunu, pre našeg ulaska u vidljiv svet. Nemamo svesnog mentalnog sećanja na to, što stvari čini kompleksnim. Trudnoća je vreme prelaza iz nevidljivog u vidljivi svet, svet između, iako se genetika već dogodila, duša se uselila odmah u trenutku začeća i proces stvaranja tela je u toku. Proces prelaska iz nevidljivog u vidljiv svet možemo bolje razumeti ako posmatrao kako se odvijaju migracije. Na primer, zbog posledica rata, neki ljudi sa naših teritorija otišli su u potpuno strani svet. Iz mesta koje su smatrali za dom, gde ostavljaju porodicu i prijatelje, morali su otići u drugi svet, gde su stranci. Osećaju čežnju za mestom iz kog su došli, ali u tom drugom svetu vremenom pronađu zaposlenje, sklapaju prijateljstva, zasnivaju porodicu, rađaju decu. Gde su sada? Da li su se potpuno socijalizovali u drugoj zemlji ili ih srce vuče nazad? Možda su pri polasku nekome obećali da će se vratiti, ali su izgradili novi dom. Neko se lakše socijalizuje i integriše u novu kulturu, neko teže, mnogi ostaju rastrzani između dva sveta. U paralelnom svetu, Orunu, takođe smo deo društva, imamo duhovne roditelje, prijatelje, partnerstva, decu. Dolaskom u vidljiv svet, napuštamo ih. Kad počnemo da osećamo čežnju prema njima, ili oni počnu da nas dozivaju da im se vratimo, šta se dešava sa našom socijalizacijom i celokupnim postojanjem u vidlljivom svetu? Intuicija će nas navoditi da uništavamo sve što nas vezuje za život ovde. Unutrašnji glas tada nam govori: – Život je besmislen, niko me ne razume, sam sam na svetu… Šta ću ovde? Sećamo se obećanja koja dajemo za života ovde i razumemo odakle osećaj čežnje. Obećanja koja smo dali odlazeći iz Oruna više ne pamtimo, ali ona imaju uticaja na naš život, pohranjena su u našoj duhovnoj biti.
Božanstvo u nama: Ori
Naš duhovni deo postojao je pre spajanja sa genetikom iz koje smo dobili telo, mentalne, emotivne i duhovne pakete nasleđa. Duhovna bit, individualna esencija koja je naša srž, u filozofiji Ifa naziva se Ori. To je naše individualno duhovno božanstvo, čiji je vidljiv izraz glava (odluke su na nivou glave, kao i treće oko, naš kompas). Duša (Eleda) je širi pojam. Ori nosi plan za život, odgovoran je za naš duhovni smer i za sva ključna dešavanja u našem životu. Ako je Ori toliko važan da od njega zavisi da li svoj put pronalazimo ili ne, koliko je važno njegovo negovanje? Više nego bilo šta, ali kako da ga negujemo kad ne znamo ni da ga imamo? Ori nas je doveo u život da bismo nešto realizovali, a onda smo zaboravili da imamo Ori.
Uticaj genetike
Kada se Ori spaja sa genetikom ulazeći u vidljiv svet, 7 generacija direktnih donatora sastavlja novo biće. Ako bismo okupili 30 članova porodice i predložili im da svi zajedno provedemo dva meseca u istom prostoru, kako bi to izgledalo? Kako bismo uskladili 30 različitih mišljenja? Kako bismo donosili odluke? Svako od nas unutar sebe ima barem 254 pretka. Kako funkcionišemo sa svim tim različitostima unutar sebe? Koncept genetike je dovoljan razlog da zaboravimo svoj individualni deo. Koliko je naših predaka razumelo sudbinu? Koliko njih je stvarno živelo sebe? Od predaka ne nasleđujemo samo fizička svojstva, nego i emotivne i duhovne pakete. Svi ti glasovi su u nama i oko nas. Kako da Ori bude funkcionalan, a ne u komi ili u paralizi, ako mu govorimo: – Ne želim ni da čujem za tebe, jer je opasno da budem svoj! Ko će me prihvatiti? Moram se prilagoditi! Uloga mentala je da prevodi Ori na nama razumljiv jezik, ali je mental zaboravio na Ori i osamostalio se, pa želi kontrolu. Razum koji funkcioniše linearno ne može da razume koncept duše, jer je duša veća od njega, niti može da razreši nešto što je iz duhovnog izvora. Kad bi naučnici radili isključivo iz onoga što im je poznato, ne bi bilo nikakvog otkrića. Vođeni su intuicijom, duhovnim osećajem da tamo nešto postoji.
Duhovna nega je neprekidan svakodnevni proces
Prvo treba da razumemo da ne možemo sve kontrolisati. Ako ne poštujemo božansko, kako možemo očekivati da nam ono asistira? Ako ga ne priznajemo, Ori će nam reći: – Više sreće sledeći put – i napustiće nas. Ako veoma dugo ne razmišljamo, ne tražimo, ne pitamo se, naš duhovni deo stavljen je u kavez i ućutkan. Možda ćemo ga potražiti posle više decenija. O čemu će nam prvo govoriti? O teskobi, odbačenosti, izolaciji… Duhovni rad nije samo terapija. Da li je dovoljno da se jedanput najedemo za ceo život? Svakodnevno unosimo hranu, spavamo da bismo se revitalizovali, neprestano dišemo i izdišemo vazduh, unosimo i lučimo vodu, kupamo se. Sve to radimo da bismo se fizički održali u životu. Isto treba pristupiti i održavanju našeg duhovnog dela. Da li nam je drago da nas neko posmatra kao fizički objekat, ili bismo radije da nas vidi kao celovito biće? Kad pozdravimo duhovni deo, iskazujući duboko poštovanje, dajemo mu pravo da postoji. Izvore revitalizacije imamo u sebi i oko sebe, u svemu što postoji. Nešto treba da dopunimo, nešto da izlučimo i ti procesi su neprestani. Duhovni deo treba stalno negovati, ali imamo slobodnu volju: možemo, ali ne moramo. Život će i bez nas ići dalje.
Ne događa nam se ništa što se već nije dogodilo
Pre nego što nastane izazov, rešenje već postoji. Od pradavnina do danas, ljudski život se vrti oko istih stvari: neko traži zdravlje, neko poštovanje, neko priznanje, neko ljubav. Tehnološki napredak nije emotivni napredak. Iz udobnosti tehnološki napredne civilizacije, izgubimo vrednosti, civilizacija se uruši, pa se izgrađuje ispočetka, o čemu nam govori mitologija. Ne događa nam se ništa što se nekome već nije dogodilo, niti išta možemo iznova izmisliti. Već iz koncepta genetike možemo uvideti da nema novih izazova, nego je sve repriza. Novo biće sačinjeno je iz fragmenata predaka, ali je ipak, kao takvo, jedinstven genetski spoj. Ne može nam se ništa neljudsko desiti. Ne možemo izmisliti novu emociju, iako neka emocija može biti novootkrivena u našem individualnom iskustvu.
Ifa, energija mudrosti, radi sa ljudskom sudbinom
Ifa radi sa 256 mitoloških priča (odua), koje obuhvataju sve moguće ljudske situacije. Ifa je energija (arhetip) mudrosti. Radi sa ljudskom sudbinom da bi se ona mogla realizovati: razotkriva je, budi um kako bi je mogao shvatiti, daje usmerenje za akciju. Za mental koji ne zna da sudbina postoji, niti da ima Ori, rad sa sudbinom je preapstraktan. Ifa nas podržava da shvatimo i realizujemo božanstvo u sebi, usmerava nas kako da svoje celokupno stanje centriramo da shvati, prati i realizuje individualnu sudbinu. Medij između Orija (božanstva u nama) i razuma je divinacijski sistem Ifa. Divinacijski sistem nam služi da dođemo do informacija koje su pohranjene u našem Oriju. Konsultujemo se sa duhovnim delom sebe, a Ifa sveštenik nam asistira da informacije dobijamo na umu razumljiv način. Prirodno je da možemo dobiti odgovore i da ne moramo biti izgubljeni, jer imamo Ori, imamo energiju mudrosti, imamo divinacijski alat. Ori će nam reći da li smo na pravom putu, da li je nešto potrebno korigovati, da li nam treba određena remedija, koja odluka je za nas zanimljiva, kako da postupimo da bismo iz konkretne situacije izvukli najbolje. Nije svaka sudbina sjajna, može nas voditi u smeru koji za nas nije dobar, a nekad nam se činio zanimljivim. Recimo da smo dali obećanje da ćemo se za pet godina vratiti, a u međuvremenu smo se predomislili. Tad treba korigovati sudbinski tok. Recimo da neko odlazeći iz Oruna u vidljiv svet da obećanje: – Vratiću se brzo! Ako je to naše dete, sigurno nećemo reći: – Pa, dobro, neka ide! – nego ćemo se boriti za preokret njegove sudbine, da ostane u životu. To je instinkt. Ako je neko bolestan, obično ne kažemo: – Tako treba da bude, neka pati! – nego tražimo rešenje, jer nismo otporni na bol. Ako želimo da razumemo nešto na duhovnom nivou, dovoljno je da posmatramo život, jer duhovnost jeste život. Iz života učimo. Duhovno je razmišljati kako zaraditi novac. Duhovno je doživeti strast, užitak, seks. Nije pitanje da ili ne, nego kako: da li taj čin uključuje poštovanje ili obezvređivanje? Da li hranu koju kuvamo programiramo kletvom ili blagoslovom? U oba slučaja, to je duhovni čin, bilo da je konstruktivan ili destruktivan, jer duhovnost nije samo bela.
Nešto biramo, nešto dobijamo u paketu
Neko će primetiti da mu se na polju partnerstva ništa ne dešava: – Nedostaje mi partnerstvo u životu. Ori će reći zbog čega je tako. Jedan Ori će reći da je to stanje rezultat genetike; drugi će reći da ima pakt; treći će reći da je sam sebi obećao da nikad više neće patiti zbog ljubavi. Individualni su uzroci, individualno je koliko vremena neko treba da uloži u preokret sudbinskog toka i individualna je način rada. Ljudi mahom traže instant rešenja i spas od života. Kažu: – Ionako će se to završiti! To je isto kao kad bismo rekli: – Naješću se sada, pa da završim s tim, da više ne moram razmišljati šta ću da jedem sutra. Ni smrt nije završetak, jer ćemo nerazrešene teskobe poneti sa sobom. Koliko se brinemo za higijenu tela, barem toliko treba da se brinemo za duhovnu higijenu. Ako naš duhovni deo nije spreman za život, može se desiti da sretnemo nekoga ko je važan za našu sudbinu, ali ga nećemo prepoznati. Proglasićemo ga nesavršenim, a perfekcionizam je jedan od najboljih načina da sprečimo da se život odvija. Kad tražimo više novca, da li to znači da će od nas kupovati samo prosvećeni ljudi koji nas rado plaćaju? Ne, jer nešto biramo, ali uz to dobijamo paket. Recimo da smo pre ulaska u život sa nekim napravili dogovor o partnerstvu. Rađamo se putem genetike, što znači da se spajamo sa partnerskim iskustvima predaka: majka patila u ljubavi, baka je bila razočarana u muškarce, prabaka je živela sama i smatrala da je život patnja. Sve to nasleđujemo i sve to utiče na način na koji ćemo realizovati partnerski plan. Kompatibilni smo energetski, ali smo sada deo određene genetike i sva ta iskustva su deo naše podsvesti. Možda smo odabrali jedno drugo, ali nismo odabrali genetske pakete koji dolaze s tim. To je život.
Spremnost za život umesto bežanja u fantaziju
Prizovimo božanstvo u sebi u život. Pozdravimo svoj Ori sa poštovanjem. Ispitajmo sebe: – Ko sam ja? Odakle dolazim? Zašto sam tu? Treba isprovocirati deo sebe koji je dugo bio u kavezu, jer sada stvarno želimo da čujemo šta ima da nam kaže. Kad započnemo razgovor, ne možemo očekivati da ćemo se odjednom preobraziti u nešto sasvim drugo, niti da dosadašnje navike, karakter i obrasci ponašanja prestaju da postoje. Ori će biti nepoverljiv, um će nas vraćati na staro. To je početak rada sa sobom. Ono što ne možemo je: dići ruke od sebe. Bez istrajnosti, razočarani što rešenja ne dolaze preko noći, ljudi često kažu: – Pokušao sam, ali se ništa nije promenilo, vraćam se na staro – time smo se odrekli dela sebe, na sopstvenu štetu. Ako nas nešto zaboli, radije idemo kod lekara da nas spasi magičnom pilulom, a nerado ispitujemo kako smo sebe doveli u to stanje. Hteli bismo čudo, a nekada treba preventivno raditi da se određeno stanje ne bi pogoršalo. Ifa je veda o samoodgovornosti i zato nije popularna: ne obećava magični štap. Ima obrede koji su najsnažniji, ali ne obećava spas od izazova. Izazovi su deo života, na nama je da budemo spremni da se s njima nosimo. Ifa nam daje usmerenje. – Ne mogu da podnesem šefa! Ifa je prizemljujuća, može reći: – Nije problem šef, potrebno je da razvijaš toleranciju. Ko voli to da čuje? Lakše je: – Napusti posao, slušaj svoj unutrašnji glas, ako veruješ, novac će se manifestovati direktno iz univerzuma! Radimo sa Orijem da bismo odlučivali i birali bolje, da bismo bili spremni na život i izazove s kojima nas suočava.