Sve što se u našem životu odvija sada, ima koren u prošlosti. Šta možemo da uradimo povodom toga? Ako ništa drugo, danas imamo mogućnost da razmišljamo drukčije, dostupne su nam informacije koje naše (pra)bake nisu imale. Možemo raditi na recikliranju prošlosti, što će doprineti nama samima, onima koji su iza nas, kao i onima koji tek dolaze.
U generacijama naših predaka često su prisutni blokovi rigidnih uverenja, otvrdlih istina i zaveta. Bivajući odani tradiciji, neretko smo zarobljeni u zauvek, u tuđe istine koje večno traju, jer: – Tako je oduvek bilo i tako će biti! Univerzalne istine na koje nije stavljen rok trajanja opstaju na štetu naše individualnosti. Muška energija mudrosti, razumevanja i podrške, pretvorila se u pokrov autoriteta: – Treba da slušaš, zato što sam ja tako rekao! Ženska energija prihvatanja i radosti života pretvorila se u svoju suprotnost: – Život je patnja! To je energetski pokrov koji nas osporava na putu do sopstvene mudrosti i individualnosti. Mentalna tvrdoća i patnja prenose se genetskim lancem sa generacije na generaciju. Ali, istina jednog vremena nije univerzalna životna istina.
Namera filozofije Ifa nije da naprosto niže i deli infirmacije, nego da tim informacijama podstakne na razmišljanje o sopstvenom životu: – Kako je to kod mene? Pitanje koliko sam zarobljen/-a u prošlost svako od nas treba sebi da postavi. Koliko znam o svojim precima? Znam li kako su živele moje pretkinje? Do nekih odgovora možemo doći posmatrajući sebe i svoju živu porodicu: – Koliko je onoga što nam se dešava potpuno novo, a koliko toga se već nekome desilo? Da li sam stranac u sopstvenoj porodici? Ako ne možemo sagledati svoju porodicu, razmotrimo porodicu svog partnera. Kakve se tendencije mogu uočiti, na području dugovečnosti, emocija i karaktera, partnerstva? Uočavamo li obrasce u partnerskim vezama, stepen samoće unutar partnerstva, nivoe emocionalne stabilnosti? Kako se naša porodica suočava sa poteškoćama, gde se pozicionira na skalama samopoštovanja, uspeha, radosti? Genetski materijal iz prošlosti proteže se do današnjeg trenutka. Naše nasleđe ogroman je deo nas samih, (pri)znali to ili ne.
Da bi se duša manifestovala na ovom svetu, potrebno joj je vozilo: telo koje dobijamo preko roditelja. Od roditelja ne dobijamo samo telo, nego i emotivni paket, mentalni paket, spiritualni paket – sve je to genetika. Kako smo neodvojivi od tela, tako je naša duša neodvojiva od celokupnog genetskog paketa – sve smo to mi. Da li smo odabrali ceo taj genetski materijal? Danas se često tvrdi da smo sve mi sami odabrali. Da bismo ispitali tu tvrdnju, pogledajmo kako donosimo odluke i koliko zaista imamo uticaja na sve što smo odabrali u svom životu ovde. Za razliku od prošlih generacija, danas sami biramo partnere. Zašto je onda toliko razvoda danas? Recimo da smo partnera odabrali još pre ovog života koji živimo. Ali, naš odabrani partner došao je u život preko svojih roditelja, njihovih emocionalnih i mentalnih paketa i načina vaspitanja. Ako smo ga odabrali pre, da li smo odabrali kako će se on razvijati u ovom vremenu? Nismo. Kada nekoga sretnemo i zaljubimo se – da li u tom trenutku vidimo sve o njemu? Kada bismo odmah videli sve i kada bi mozak bio brži od emocija, skoro niko ne bi bio u partnerstvu! Partnera smo odabrali jer nam se činio idealnim. Odabrali smo ga zbog emocija, a ne zato što smo razmišljali o tome kakva mu je genetika i šta je sve nasledio od naše buduće svekrve. Da li smo uopšte birali tu svekrvu? Ne, onda dolazi u paketu. Obično je tako: nešto odaberemo, a nešto dobijemo u paketu. Kako biramo školu i buduću profesiju? Neko poštuje sopstvene talente, neko ambicije svojih roditelja. U boljem slučaju, odabrali smo pravu profesiju za sebe, a da li smo birajući školu odabrali baš sve učitelje koji će nam predati znanje i sve kolege uz koje ćemo učiti? Teško da je tako! Mnogi su ljudi došli u paketu, mnoštvo njih sada je upleteno u naš život; da bismo izbegli pometnju, važno je da ostanemo usredsređeni na sebe, na sopstvene izbore i na svoj život. Ako smo odabrali školu, jer nam je cilj da steknemo zvanje da bismo se bavili određenom profesijom, ne smemo dopustiti da nas u tome pokoleba frustracija jednog od učitelja. Ako tome damo prioritet nad odabranim ciljem, upadamo u dramu neuspeha. Da li onda zaista sve biramo i da li baš sve zavisi od nas? Genetski prenos je lutrija. Preci žive u nama i sve što imamo dolazi od naših predaka.
Možda smo želeli da se rodimo; možda u ovom vremenu i prostoru; možda baš kod svoje majke. A da li smo birali sve majčine pretke ponaosob i odlučivali o genetskoj kombinaciji za sebe? U mnogo čemu smo žrtve genetskog materijala. Od predaka smo dobili dar: pravo na život. Ali, dar nam je doniran uz propratni paket u kome mogu biti zakodirana uverenja: – Život je težak! U život dolazimo radosni, a rađamo se u porodici u kojoj smo preko ženske linije nasledili ubeđenje da je život patnja. Sada je to deo nas. Ponekad je na snazi naša radost, ponekad nasleđe patnje; ponekad se sukobljavaju unutar nas. Duša nosi svoja direktna iskustva, kao i iskustva predaka zahvaljujući kojima se rodila. Zapisi naših predaka su u nama. To su programi koji umnogome određuju kako živimo. Istine naših predaka bore se da budu glavna i jedina istina, a svako od nas ima sopstvenu istinu koju treba da živi. U kojoj meri smo onda mi stvarno mi, a u kojoj meri smo ono što nasleđujemo?
Izbalansirana istina univerzalnih ženskih pretkinja, onih koje su razvile i živele svoju žensku energiju, jeste radost i slavljenje života. Od naših pretkinja nasledili smo sasvim suprotnu kolektivnu istinu: da je život patnja, da se za druge treba žrtvovati, da nemamo prava na postojanje. Taj program unutar nas deluje kao prokletstvo života samog. Umesto da ga živimo, težimo da se oslobodimo života. U tom nasleđu je koren sveopšte teskobe i manjka unutrašnjeg zadovoljstva. Kad počnemo da se borimo za promenu, cela tradicija je protv nas. To je kao da uđemo u dvoranu gde smo okupili sve svoje pretkinje da im kažemo: – Nije istina, život je radost! Sve će uraditi, osim da se jednoglasno slože s tim, jer osećaju ugroženost kada se njihova istina zatrese. Staće u odbranu svoje istine – staće protv nas. Mnogo puta dodirnemo radost ili osetimo svoje poslanstvo, a onda nas glasovi predaka koji žive u nama vrate na svoje istine. Na nas utiče najmanje 7 generacija predaka, što je 254 potencijalna donatora genetskog materijala. Svako od njih dao nam je po nešto od duhovnog genetskog nasledstva. Sedam generacija je najmanje 250 godina, a može da dosegne i do pet vekova; to je nekoliko stotina priča iz prošlosti i isto toliko unutrašnjih konflikta, jer mi smo spoj različitih generacija, naš je život sačinjen od raznolikih života. Duhovno nasleđe može da se manifestuje i na nivou tela, kao čvor, nelagoda, napetost, teskoba, bolest…
Koliko smo duhovno-energetski snažni i šta ćemo da uradimo sa svim tim stečenim materijalom? Možemo zagnjuriti glavu u pesak i prihvatiti sve kako jeste. Ili možemo reći: – Ne, došla sam da živim svoju misiju, tražiću alate da sve to filtriram! Filtriranje je ključna reč, jer ne možemo pobeći od predaka – u našim venama je njihova krv. Ako smo u sukobu sa precima, u sukobu smo sami sa sobom. Činjenica je da su nam donirali život, ali i mnoštvo onoga što ne želimo. Zato tražimo načine da prečistimo to nasleđe. Da li je to isplativ posao? Ako smo odgovorni za sebe, za svoj život i za naredne generacije – to je neprocenjiv rad. Sve što radimo na tom polju, radimo da bismo u današnjem danu bili prisutniji i da nam sutrašnji bude još bolji.
Kad god želimo promenu, kažemo: – Sad je dosta, želim više! A unutar nas aktiviraju se programi: – Siromaštvo je naša stvarnost. Život je težak. Radi naporno i ćuti. Nama je tako bilo, zašto bi tebi bilo drugačije! To nam uništava samopouzdanje. Deo koji traži promenu sistemski se ućutkuje – zbog čega je važno da bude snažan, uporan, izdržljiv u svojim nastojanjima. Svaka tema na kojoj radimo ima mnoštvo podrubrika: genetika, uverenja, uticaj vaspitanja i obrazovanja, tradicionalne istine… Svaka promena je individualna revolucija, a svaku revoluciju pokušavaju da uguše. Važno je da nemamo crno-beli pogled na genetski materijal. Ako je sve crno, u sukobu smo sa porodicom – tako i sa samima sobom. Ako je sve belo, s osmehom prihvatamo i kada nas ugnjetavaju. Na nama je da počistimo sve ono što ugnjetava našu dušu. Sve što ne uradimo na tom planu, ostaje kao zaostavština za naše potomke.
Genetika je jedan segment prošlosti. Drugi segment je naša individualna prošlost: iskustva prethodnih života, rođenje i sva uverenja koja smo poprimili do danas. Kada smo u sukobu sa majkom, da li reagujem sa nivoa odrasle osobe, ili se ponašamo kao petogodišnje dete? Trebalo bi da sa dvadeset sedam godina stičemo zrelost i slobodu da delujemo sami – bez kritičkog glasa i uticaja roditelja. Ipak, nije tako. Često pred roditeljima reagujemo sa nivoa deteta. Bez napretka na planu emocionalne stabilnosti, ostajemo zarobljeni u obrazac prošlosti, umesto da postajemo mudriji. Zamislite da ste zatvoreni sa svojom širom porodicom na jedan dan, gde su svi stričevi, ujaci i tetke sa decom, roditelji i njihovi roditelji… Okupili ste se da donesete jednoglasnu i mirnu odluku – da li je to moguće? Najverovatnije će nastati haos. Upravno se takav scenario odvija unutar našeg mozga: jedna ideja pokopava drugu, smenjuju se glasovi i kontra-glasovi… Jer, mi smo mnogo toga! Možemo li onda okriviti ikoga da je baš takav kakvim se pokazao u nekoj situaciji? Iz muškarca u koga smo se zaljubile sutradan će progovoriti naša zlobna svekrva, a sledećeg dana tvrd autoritet njegovog čukundede – sve je to naš dragi koga smo izabrale! S kim smo u tom trenutku? Niko od nas nije stalno prisutan u svom bistvu.
Tačka u kojoj smo sada je zbir svih naših prošlosti: genetike, odgoja, iskustava iz prošlih života. Danas kreiramo budućnost. Šta ćemo kreirati danas, ako nismo pročistili prošlost? Kada nešto nije u redu sa plodovima, treba se pozabaviti korenjem. Dok god to ne uradimo, prošlost će nastaviti da se ponavlja i plodovi budućnosti ne mogu biti bolji. Kolektivna genetika prostora i okoline mogu biti u neskladu sa našim bistvom. Da li je na ovom prostoru danas uobičajeno da neko nosi unutrašnju radost? Onaj ko ima zdravu esenciju radosti, u suštini je stranac među ljudima. Ako bismo priznali da je jedino stranac zdrav, celo podneblje moralo bi da se menja, radeći na na genetici i emocionalnom sklopu. Kada dobijemo referencu onoga što nam nedostaje, prva težnja je da to ugušimo, jer niko nema pravo da odstupa, čak i kada radi najprirodniju stvar. Na našim prostorima ustaljeno je shvatanje da sreća dolazi izvan: – Biću srećna kad nađem partnera… Biću srećna kad uspem u poslu… Biću srećna kad… Sreća je neprekidan unutrašnji osećaj slavljenja života, nezavistan od bilo čega izvan! Ne možemo primiti izvan nešto što već nemamo u sebi. Ništa novo ne dolazi izvan, mudrost dolazi iznutra.
Postoje alati za recikliranje prošlosti, kojima asistiramo, kako svojim precima, tako i generacijama koje dolaze posle: tajmlajn-hiling, regresija, rad sa precima, čišćenje 7 generacija unazad… Za svaki naš izazov, rešenja su data već unapred – samo ih treba pronaći. To je deo koji zavisi od nas. Nismo puke žrtve genetike, jer imamo odgovornost da nađemo alate kojima možemo filtrirati prošlost. Preci nam mogu otključati tajnu naših gena. Naša je zadaća da budemo emotivno stabilni, da ne bismo budućim generacijama ostavili svoj teret – jer to je koncept napretka. Ako težimo da sledećim generacijama bude bolje, nama samima će biti bolje. Ako samo govorimo da volimo svoju decu, a prenosimo im svoj dug – koliko ih zaista volimo? Mi smo nosioci sopstvenog razvoja. Smrt ne blokira naš odnos sa precima, jer možemo da poštujemo sećanje na njih. U Joruba narodu grobovi predaka nalaze se u sklopu porodičnih kuća, zato što znaju da su mrtvi uvek deo porodice i poštuju se kao njeni čuvari. Kada se u Joruba zajednici rodi dete, odvedu ga na grob, predstave ga precima, tražeći njihovu podršku i blagoslov. To nije religija, nego koncept života; to je kultura poštovanja i uvažavanja. U sebi imamo delić svakog od svojih predaka. Kada s poštovanjem priđemo nekom pretku, procvetaće njegov kvalitet u nama. Kada prepoznamo deo nasleđa koji je negativan, znamo kakvi ne treba da budemo – što je takođe blagoslov. Poštovanjem predaka osnažujemo sebe.
