Zemlja ima aspekt majke. U Ifa filozofiji postoji pojam Majke Univerzuma, što je ženski princip života. Život ne može nastati na drugi način, osim udruživanjem muškog i ženskog principa. Da bi se dete rodilo, potrebni su i jaje i seme. Kult pateće majke razvijen je iz pokušaja da se jedan od principa učini bitnijim od drugog, pri čemu se muški i ženski princip međusobno nadmeću, što je krajnje apsurdno. Ženski i muški princip ne funkcionišu jedan bez drugog. Iz zemlje, ženskog principa, bez semena, muškog principa, neće izrasti ništa, niti se seme može razviti bez zemlje. Iz toga je jasno koliko je besmisleno pripisivati veću ili manju vrednost jednom od principa. Međusobno se razlikuju, ali su oba jednako potrebna. U konceptima muško-ženskih odnosa dolazi do takmičenja koji manifestuju taj apsurd, dok sama priroda funkcioniše savršeno. U filozofiji Ifa ne postoji manja ili veća vrednost; vrednovanje i obezvređivanje su rezultat ljudskih stavova. To je pokušaj da se uskim pogledom kontroliše raznovrsnost igre ovog života. Ako nema vode, znamo vrednost vode; ako nema vazduha, znamo vrednost vazduha; ako nema vatre, znamo njenu vrednost; ako nema biljaka, spoznajemo njihovu vrednost putem nedostatka hrane. Ako nečiju vrednost ne spoznamo na vreme, spoznaćemo je u nedostatku.
U ovom univerzumu postoji ogroman broj arhetipova: kako ženskih, tako i muških, kao i onih koji nemaju pol. Arhetipovi se odražavaju unutar nas, sačinjavaju naš karakter. Različitost arhetipova odražava se u različitostima ljudskog karaktera, a ujedno unutar sebe nosimo više različitih arhetipova. U filozofiji Ifa, u konceptu života na Zemlji više je ženskih arhetipova, što ukazuje na davanje životne vitalnosti, jer su Majke Univerzuma u svemu što postoji. Zemlja je ženskog pola. Kada je došlo do razdvajanja duhovnog od materijalnog, kada je bog izmešten gore i proglašen muškim, Zemlji je oduzeta je duhovnost i božanska esencija, a samim tim i vrednost života ovde i sada. Filozofija Ifa u tome prepoznaje abiku koncept. Abiku je onaj koji ima čudan odnos prema životu, negira ga, ne želeći da postoji. Takva zamera prema životu je zamera prema ženskom principu. Ako muškarac kaže da ne želi dete, ona koja abortira ipak je majka. Majčinsko (ne)prihvatanje na samom početku trudnoće određuje da li dete ima pravo na život ili ne. Žena u svom telu ima ugrađenu matericu kao simbol energije Majki Univerzuma, pa je samim tim njena snaga da neutralizuje postojanje daleko jača. Abiku, koji se sveti zbog neprihvatanja i lošeg života, sveti se ženskom principu, Zemlji koja je ženskog pola, materici i majci koja ga je rodila. Obično to nije neka konkretna, nego univerzalna majka. Osveta, neminovno, prouzrokuje patnju.
Spajanje muškog i ženskog principa je nalik slivanju dve reke. Pored svog duhovnog bistva s kojim smo rođeni, putem genetike dobijamo duhovne, emotivne i fizičke komponente svojih roditelja. Na isti način se spajamo sa životom u vidljivom svetu. Univerzum ima duhovnu komponentu i sastavni je deo nas. Mnoštvo je ženskih arhetipova u ovom univerzumu: Zemlja, voda, vetar. Sve re različitosti manifestuju se u nama, u našim karakterima. Koliko se razlikuju međusobno? Energija tekuće vode ima mnogo različitih izraza – emocije, senzibilnost, senzualnost, nežnost, mekoća, privlačnost, plodnost, briga za dete, čišćenje, revitalizacija, ona koja uvek nađe svoj put – sve su to različiti kvaliteti i podkarakteri istog arhetipa. Izrazita prisutnost vode kao arhetipa u nečijem karakteru, dovodi do toga da su sva navedena područja naglašena u njegovom životu, da nose životne izazove. Kada se ženski princip svede na samo jedan arhetip, na pateću majku, negira se na stotinue ženskih arhetipova od kojih je ovaj univerzum sačinjen, kao i čovek koji je deo ovog univerzuma Kad arhetip majke ima konotaciju patnje, to je čist znak osvete prema životu samom. Ako je markacija patnje u samoj materici, u životnoj kolevci, dete koje se iz nje rodi, proširiće taj koncept na život sam. Za njega će život u vidljivom svetu predstavljati patnju i pakao. Kult patnje nadalje se razvija, kroz osvetu prema životu i kroz perverznu potrebu za mučenjem.
Kako kult patnje negira većinu ženskih arhetipova, umesto poštovanja etiketira ih kao grešne i sramotne. Slaviti isključivo majku, i to onu koja pati, znači oduzeti vrednost i pravo na postojanje svim drugim ženskim aspektima: devojčicama, devojkama i njihovim razvojnim ciklusima, ratnicama, ženskim isceliteljskim moćima, ženskoj seksualnosti. Snezualnost i seksualnost jesu osnova našeg začeća i naš izvor. Menstruacija ima esenciju Zemlje, predstavlja sposobnost rađanja i spremnost na kontinuitet života. Ako želimo da se cvet razvije u jabuku, oplodnja je neophodna, zbog čega je cela priroda u proleće usmerena na senzualnost i sposobnost privlačenja. To su životne komponente. Kada im se oduzme duhovna esencija, oduzima se poštovanje prema ženskoj seksualnosti, senzualnosti, privlačnosti. Seksualna energija povezana je sa vatrom kao važnim elementom postojanja. Kada bi neko pokušao da zaguši vatru ili vulkan, šta bi time prouzrokovao? Potlačena seksualnost, čijoj prirodnosti je oduzeto poštovanje, vodi u degeneraciju putem perverzije i srama. Seksualna revolucija je očekivan odgovor na negaciju, ali je zadobila suprotan smer, gde prelazi u perverziju. Izazovi na polju seksualnosti su veliki, počevši od sposobnosti privlačenja. Senzualnost nije isključivo područje seksa, niti je koncept privlačnosti sužen samo na seksualnu privlačnost. Isti koncept privlačnosti određuje našu sposobnost da privučemo ono što želimo u životu. Koliko smo privlačni za dobru sreću, za novac, za prijatelje, za uspeh…? Negiranje privlačnosti ujedno je negiranje svega dobrog što bi moglo biti privučeno u naš život. Svaka negacija vodi u disbalans, koji se manifestuje kao emotivna teskoba, osećaj praznine, bolest; to je negacija onoga što jesmo – neživot. Negacija seksualnosti i senzualnosti negira samo izvorište života: kao da je na izvor vode bačen najgori otrov koji uništava životnu snagu reke. U seme postojanja ugurnut je sram koji uništava samopouzdanje, kao prokletstvo u samim korenima.
Muškarac može da vidi u ženi samo fizički aspekt, svodeći je na objekat seksualnog pražnjenja, što je blizu silovanju, jer je izraz nepoštovanja. Nasuprot tome, može da joj priđe s poštovanjem, uvažavajući i prihvatajući njeno duhovno biće. U kojoj ulozi bismo radije bili? U ime razvijene civilizacije, prema prirodi u celosti pristupamo iz koncepta silovanja, grabežljivo uzimajući, bez poštovanja i zahvalnosti za život. Ne radi se samo o negaciji ženskog principa, nego i muškog, jer su simbol Majki Univerzuma muško i žensko. Život nastaje udruživanjem oba principa. Ifa, mudrost, je muški princip, koji radi sa ženskim principom tajne života – kako bi se razotkrila. U pozadini svega je nepoštovanje principa po kojima ovaj univerzum funkcioniše, jer živimo abiku koncept tražeći da budemo spaseni iz života. Ono što izgleda kao muško-ženski rat, zapravo je rat protiv života samog. Žena koja proklinje muža proklinje deo svog deteta. Ko god učestvuje u toj borbi, bori se protiv dela sebe, jer svi unutar sebe imamo oba principa. Arhetip pateće majke dominantan je samo u kolektivnom ljudskom transu, ne i u prirodi. Mi jesmo deo prirode, ali imamo slobodnu volju i duhovnu genetiku. Abiku koncept sada preovladava u kolektivnom stavu prema životu. Ka čemu nas to vodi? Duhovna majka Zemlja neće propasti zbog čoveka. Moguće je privremeno uništiti određene prirodne koncepte, ali će se ta snaga ženskog i muškog principa, kreativna snaga prirode, revitalizovati. Kult pateće majke je kult sadizma prema životu. Onaj ko je sadistički nastrojen prema životu na Zemlji i ovde se ne oseća kao kod kuće, seče granu na kojoj sedi.
Prateći istoriju naših predaka, možemo videti da je pre kulta patnje postojalo razumevanje različitosti ljudskog karaktera, kao i slavljenje i čašćenje mnogobrojnih arhetipova. Preokret je nastao iz političkih ambicija vođa, da ne vladaju samo teritorijom, nego i ljudskim duhom, ciklusima i prelazima iz duhovnog u vidljiv svet i obrnuto. Kult pateće majke je uneo kontrolu u samo začeće, proglasivši čoveka krivim pre rođenja. Tom krivicom ruši se snaga samopouzdanja, zbog čega smo podložniji kontroli. Muškarac rođen iz materice pateće majke trpi posledice, među kojima je česta kastracija. Negiranje seksualnosti putem kulta pateće majke ispoljava se kao neprihvatanje muškog pola, što provocira kastraciju koja provocira osvetu – i tako u krug. Kult je nastao iz gubitka deteta, najgore traume za majku, u čemu je abiku koncept. Patnja ostaje zauvek, nema novih iskustava, niti prelaza u drugi ciklus; zamrznuto stanje večne patnje je odraz bezizlazne traume.
Kako asistirati onima koji žive abiku koncept?
Duhovno usmerenje mudrosti Ifa je nepogrešivo, jer je Ifa usmerena na to da iz čoveka, iz njegovog bistva, vidi gde je, šta su mu vodeći izazovi u datom trenutku i kojim alatom ga podržati. Duhovne izazove treba razrešavati duhovnim putem, mudrošću. Abiku, rođen da prerano umre, ne može se toga u potpunosti rešiti, ali se bori za to da pridobije više vremena, da uravnoteži energiju i da se dublje poveže sa životom. Stav da je život ovde kazna menja se polako, mudrim duhovnim pristupom. Povezivanje sa životom upravo je to, a konkretan put zavisi od svakog pojedinca. Kada abiku oseti da je sateran u ćošak, ima brzu sposobnost da se izbriše iz života. Tada kaže: – Tako je kako sam mislio, moj trans potvrđen je kao istina! Ljudi koji imaju mnogo abiku energije često biraju živote u kojima će moći da proživi abiku koncept. Može odabrati da se rodi na području hirošimske bombe, u alkoholičarskoj porodici, na mestima nemira i socijalnih konflikta, kako bi lakše održao trans da je život patnja. Balansiranje tog aspekta duhovni je izazov koji zahteva upornost i istrajnost. Ifa divinacija daje odgovor u kom smeru treba ići. Kult pateće majke izraz je kolektivnog abiku koncepta. Pakt patnje na našim teritorijama prihvaćen je i ukorenjen kao način života, zbog čega je neophodno ići u dubinu rada sa precima radi kolektivnog čišćenja.