Deca su simbol bogatstva, radosti, predstavljaju našu budućnosti i kontinuitet ljudske rase. U spiritualnoj simbolici, naše ideje, projekti i kreacije takođe su naša deca. Plodnost, sposobnost rađanja i odgajanja života zato su među najvažnijim temama ljudskog života, podjednako i za one koji nemaju decu u biološkom smislu ili su u drugom životnom ciklusu. Sve prvo nastaje u ideji, zatim je potrebno vreme trudnoće, da plod sazri, a onda se rodi – materijalizuje, dobije oblik. Čuvamo ga, mazimo, gajimo, treba ga očuvati od opasnosti, da preživi i nakon zaključenog ciklusa (projekat takođe može da umre ili promeni oblik). Fokusiraćemo se na decu u biološkom smislu, ali valja napomenuti da, sve što će ovde biti rastumačeno, možemo proširiti na sva životna područja. Takođe je bitno da budemo svesni da, i kad odrastemo, u sebi još uvek nosimo naše unutrašnje dete. Poznavanje rada s energijom deteta možemo upotrebiti i za rad sa tim nivoom sopstvene ličnosti. Taj deo naše ličnosti odgovoran je za nivo unutrašnje sreće, radosti, stvaralačke snage i socializacije.
Emocionalna stabilnost roditelja i spiritualna priprema za roditeljstvo
Prvi uslov za dobar odgoj i pravu spiritualnu podršku je da su roditelji emocionalno zdrave i stabilne osobe. Drugima možemo dati samo ono što sami imamo, što znači da, ako želimo da budemo dobri roditelji, ako želimo da razumemo dete, prvo treba da smo dobri prema sebi i prema svom unutrašnjem detetu, treba da razumemo i poštujemo svoj život. Stara izreka kaže da se kvalitet plodova može prepoznati po kvalitetu drveća. To znači da će dete već na početku u velikoj meri biti definisano genetikom oca i majke, a odmah nakon toga njihovim ponašanjem. Dete ne nasleđuje samo fizičke predispozicije, nego i emocionalne i spiritualne. Osim toga, od samog početka i tokom prvih nekoliko godina života, ono je kao spužva koja apsorbuje sve. Tokom prve godine najintenzivnije učimo kroz iskustvo, a učimo od ljudi s kojima živimo, od svoje porodice, posebno od roditelja. Ako je neko usvojen, roditeljima se smatraju oni koji brinu za njega i odgajaju ga. Tad usvajamo osnovne koncepte o životu, učimo kako da preživimo u okolini u kojoj smo se rodili, pokupimo osnovne obrasce ponašanja koje naša podsvest pohrani zauvek.
Kolektivni uticaj
Osim direktne krvne genetike, na dete utiču vreme i prostor gde je rođeno. Na primer, ako se neko rodi kao Aboridžin u australijskoj pustinji, za njega je vitalno da nauči kako da pronađe vodu i hranu u prirodi; za dete rođeno u velikom gradu zapadne civilizacije, za fizičko preživljavanje bitne su sasvim druge vrednosti. Čak i kada ne uzimamo u obzir takve prirodne različitosti, kolektivni stav je bitan i utiče na dete. Velika je razlika da li je neko rođen u ratu ili u mirnom periodu. Sistem vrednosti u nekom kolektivu može biti sasvim drukčiji. Negde je kao simbol uspešnosti na prvom mestu kakve si ocene postigao u školi, koju diplomu imaš, koliko novaca zarađuješ, a negde je bitno koliko je neko hrabar, da li je dobar lovac i slično. Kolektivno se stavovi razlikuju od naroda do naroda, iako svi živimo u istom vremenu i teritorijalno blizu. Kad neko odraste, uticaji su direktni, a na samom početku su više ili manje posredni. Ako neko živi u savremenom svetu, radi zahtevan posao i pod uticajem je brzine, sad već uobičajenog stresnog tempa civilizovanog sveta, to će uticati na njega kao na roditelja; kako taj tempo preko njega utiče na celu porodicu, samim tim utiče i na decu i njihov način života.
Podsvest čuva sva sećanja
Deca su direktno zavisna od roditelja, kao i od odnosa koji imaju s njima; takođe uče iz odnosa koji roditelji međusobno imaju, a determinisana su čak i pozicijom među braćom i sestrama. Nije svejedno da li je neko prvorođenče ili je drugo, treće ili četvrto dete. U nekoj porodici odnosi su generalno harmonični, u nekoj je prisutno nasilje, alkohol ili druge destruktivne tendencije.
Priprema roditelja za dete, u smislu rada sa duhovnom genetikom, kao i rada na jačanju i stabilnosti njihovog emocionalnog stanja, jedan je od najvećih darova koji se može dati detetu za dobrodošlicu na ovaj svet.
Razlozi zašto neko ima dete su različiti. Neka su deca željena i planirana, a neka se deca jednostavno dese. Već ta razlika ima veliki uticaj na dušu i bit deteta. Ako je dete intruder, znači da je poremetilo planove i očekivanja jednog od roditelja, koji će ga barem na početku smatrati problemom. Taj stav se utiskuje u bit i energiju deteta koje će onda i svoj život smatrati problemom. Ponekad neko ima dete samo zato što je fizički dozreo i sposoban je za fizičku reprodukciju, što ni u kom smislu ne znači da je i emocionalno i spiritualno spreman za roditeljstvo. Čak i ako je neko napunio 40 godina, to u smislu emocionalne zrelosti ne znači baš ništa, jer možda još uvek funkcioniše na nivou petogodišnjeg deteta na planu razumevanja sebe, sveta i života. Koliko dobro taj trogodišnjak ili petogodišnjak može odgajati dete i kakvu viziju sveta će predati svom detetu?
Dete uvek razvije način na koji će u svojoj porodici najbolje preživeti i koju poziciju će u njoj zauzeti. Fatalno je samo to što podsvest zapamti obrasce o životu i kasnije ih ponavlja i kada se okolnosti promene. Ta sposobnost podsvesti je važna i u suštini nam mnogo pomaže u životu, jer ne treba da imamo sve u svesti. Zamislite da u jednom trenutku u svesti imate sva sećanja svog života – nemoguće je. Na primer, kad učimo da vozimo bicikl, treba da razvijemo osećaj za balans i da zapamtimo kako se koči. Podsvest to zapamti i kasnije o tome ne treba više svesno da razmišljamo, nego to podsvest radi za nas. Do problema dolazi samo kad u podsvesti imamo znanje koje nam više ne služi i pohranjeni programi nisu onakvi kakve bismo želeli. Na primer, odnos u partnerstvu takođe učimo od roditelja. Iako kao odrasli želimo srećno partnerstvo, podsvesni programi i energija iza njih mogu dovesti do sličnog partnerskog odnosa i ponavljanja trauma naših roditelja ili nekog drugog iz porodice u kojoj smo podvesno učili. Zato je bitno da detetu svojim primerom pokažemo dobar stav prema životu, jer će teorija koju mu želimo preneti biti prazna i ono će usvojiti naš stav. Tako na primer, majka koja se odriče svojih životnih snova i želi da sav svoj život podredi ćerki, neće tu ćerku naučiti kako je ona bitna i kako treba da realizuje svoje snove, već će je naučiti da se u neko doba i ona mora odreći svog života i živeti za druge.
Terapeuti koji rade sa vremenskom linijom, hipnozom i ostalim metodama kojima se može ući u podsvest, znaju da su u podsvesti pohranjeni zapisi i sećanja od pre rođenja, zbog čega je veoma bitno kako se osećaju mama i tata, koliko su emocionalno stabilni, kako očekuju dete i kako ga primaju.
Važnost spiritualne osveščenosti
Ako svesno želimo dobro svom detetu, spiritulan rad, kojim bismo minimalizovali negativne uticaje nasledstva i sopstvenih nedostatka, veoma je bitan već u pripremnoj fazi. Spiritualnost ne znači moliti se bogu, biti veran, ići u crkvu ili praktikovati neku spiritualnu tehniku novog doba. Spiritualnost znači poznavati život – barem svoj – i aktivno ga živeti. Spiritualnost znači biti dobar prema sebi, prema prirodi; biti dobar čovek, dobar komšija, drug, dobar roditelj. Dobar znači barem tolerantan, onaj koji može tolerisati i razumeti mnoštvo različitosti. Živimo u civilizaciji svojevrsne spiritualne amnezije, kada su te osnovne važne stvari ponekad i tabu tema. Trend poteškoća na emocionalnom nivou, porast broja ljudi koji pate od depresije i slično, snažni su pokazatelji da treba generalno menjati stav prema životu i njegovom razumevanju.
Začeće, rođenje i pogled na zdravlje u našem savremenom društvu fokusirani su na fizički aspekt. Zbog toga smo kao primer zdrave prakse u celovitom smislu posudili znanje i primer afričke filozofije Ifa, jedne od očuvanih prastarih mudrosti, koja pruža mnogo spiritualne pripreme i podrške roditeljima i deci od samog početka života.
Stara afrička kultura kao izvor znanja
Ifa je prastara mudrost o životu, ljudskom karakteru, (pred)sudbini i prirodi. Znanje se prenosilo usmeno iz generacije u generaciju, zbog čega nema zapisa, nego se tek u današnje doba to znanje počelo polako beležiti i na taj savremeni način širiti u svetu. Verovatno je baš zato dragocenost toga znanja velika, jer je ono zaista izvorno očuvano. Zapisano je plod mog studija, propraćenog inicijacijama i drugim postupcima pripreme za rad s ljudskom sudbinom, zbog čega nije pisano s antropoške distance. Velike zasluge za širenje tog starog znanja izvan krugova u kojima se originalno očuvalo ima moj učitelj dr soc. Sikiru Salami – Baba King. Baba King je profesor i dr sociologije, a takođe i Ifa sveštenik. Udružuje savremena znanja psihologije i sociologije sa dubokim metafizičkim znanjem te stare mudrosti.
Ifa filozofija očuvala se u Africi, u narodu Yoruba. Njihov sistem divinacije – spiritualne orijentacije – kao oralnu svetsku zadužbinu zaštitio je UNESCO. Te mudrosti – sistem divinacije, poznavanje prirode, čaščenje predaka – skoro su identične svuda po svetu, gde god su očuvana stara znanja: među Aboridžinima, Indijanacima, sibirskim šamanima… Izrazi su različiti, sve ostalo je veoma, veoma slično.
Ifa je animistična filozofija. Veruje u dušu, bistvo i prihvata reinkarnaciju, što znači da duša ne umire, nego je smrt samo prelaz, transformacija iz jednog oblika u drugi. Takođe se smatra da je rođenje na određenoj razini smrt. Kad se rodimo u ovom svetu, negde drugde umremo – i obrnuto. Bitno je to znati kad nam se dete rodi. Smatra se da ono već iza sebe ima prošle živote, ima svoju bit, dušu. U telu i svesti, ono je od nas zavisna beba, ali na nivou duše i bistva, ono sa sobom na svet već donosi puno iskustva, mudrosti, sećanja. Ono nije naše vlasništvo, niti je samo neispisan list koji moramo ispuniti odgojem. Dete ima svoj karakter, svoju predodređenu sudbinu. Kad na dete gledamo iz tog aspekta, možemo ga poštovati kao jedinstveno biće. Često čujemo da u savremenom svetu nema dovoljno poštovanja prema starima. A ima li poštovanja prema deci? Prirodno je da je dete slatko i da ga volimo, a da li ga poštujemo zbog njegovog karaktera, talenata, kapaciteta koje je već donelo?
Ori, naše duhovno bistvo
U Ifa filozofiji, duhovna esencija čoveka, njegovo bistvo, naziva se Ori. Ori se ne formira rođenjem, nego postoji pre rođenja. Ori nosi zapis predsudbine: poslanstvo, što je nečiji doprinos ovom svetu, što treba da nauči, osnovni karakter i tendencije, slabosti, snage, bitni izazovi iz kojih treba nešto naučiti ili razviti snagu kako bi se prevazišli. Smatra se da Ori već na početku određuje da li neko ima više dobre ili loše sreće, ali se takođe smatra da se loša predsudbina može promeniti u dobru i obrnuto, da dobru predestinaciju možemo pokvariti ili ostaviti neiskorišćenom. U našoj kulturi navikli smo na reč sudbina, međutim, Ifa uvek naglašava našu odgovornost za svoj život i mogućnost izbora: da li ćemo strvarno živeti i realizovati svoju predestinaciju ili ne.
Naše dete dolazi na ovaj svet sa svim tim što Ori već ima zapisano.
Ifa je kao sistem mudrosti fokusirana na tumačenje Orija i njegovih tendencija i ima paletu instrumenata kojima se ono što vidimo kao negativnu tendenciju može ispraviti, a ono što vidimo kao pozitivnu tendenciju može ojačati, podržati i ostvariti. Ifa nosi razumevanje sveta, čoveka, enerigija kojima se može manipulisati na planu ljudske sudbine i ljudskog života. Tu je da razume i podrži svakog pojedinca na njegovom individualnom putu. Smatra se da nema recepta za dobar život koji bi važio za sve i u tome je bitna razlika između starih znanja i kasnije razvijenih religija.
U tradicionalnoj zajednici roditelji su svesni koliko je bitno da poznaju osnovne tendencije ili, njihovim jezikom, da poznaju Ori svog deteta barem do mere da mogu da mu pruže pravu podršku i pravi odgoj od samog početka. Neguju Ori i uče dete kako je to najbitnija energija u njegovom životu. Fizički simbol Orija je glava. Ori je dobro dotaći samo sa svrhom, da se blagoslovi, zbog čega ne dozvoljavamo da stranici ili drugi odrasli dodiruju glavu našeg deteta. To je direktni prenos njihove energije na dete, što nije uvek najbolje.
Ori se spaja sa genetikom svojih roditelja i predaka
Rođenjem se Ori spaja s genetikom svojih predaka i nasledi mnogo toga iz porodice u koju je došao. To nasleđe nije uvek kompatibilno s onim što neko donosi na svet. U suštini, nastaje spoj Orija i nasleđenog, pri čemu oboje imaju uticaj na život pojedinca. U tradicionalnim pristupima roditelji su toga svesni i rade sve da bi se ono što je nasleđeno što više harmonizovalo s detetom. Rade sve da mu budu dobri roditelji, što znači da ga maksimalno podržavaju na njegovom putu i da ga dodatno ne opterećuju svojim sudibinama, nerešenim situacijama, nerealizovanim snovima. Mnogo rade s energijama predaka, da bi postigli da se pročisti ono što će deca dobiti kao dar od predaka. Postoji niz rituala koji prate pripremu za dete još pre začeća. Radi se sa spiritualnom energijom majke, da bude što bolja u vreme trudnoće, da oseća sreću i da ona i dete budu što snažniji. Ne misli se na telesnu snagu, nego na vitalnost i stabilne emocije. Ako je neko depresivan i može podići brdo, smatra se slabom osobom u tom trenutku.
Kad se dete rodi, odnesu ga na groblje predaka i zamole pretke:
– Tu je vaš unuk, vaša krv, koji je došao tu kao vaš naslednik. Pobrinite se da ima dobar život i budite mu dobri preci, podržite ga na njegovom putu i ne prenosite na njega svoje sudbine i nerešene stvari. Čuvajte ga, neka bude bezbedan, neka ima dugovečnost i poštovanje, svu dobru sreću ovog sveta…
To je filozofija odgovornosti za svoj život, što znači da su ljudi već od samog početka trenirani i tretirani da upoznaju svoj život, da preuzmu odgovornost za njega i da ga žive. U takvoj filozofiji svako pokušava da živi svoj život znajući da, sve što ne uradi, ostaje kao negativna i nerešena stvar onima koji dolaze posle. Taj će imati sopstvene izazove, uz dodatak onih koje prethodne generacije nisu rešile. Radi se sve da se krug sudbine ne prenosi s generacije na generaciju, nego da je svaki život sopstveni krug.
U pripremi za roditeljstvo, među najvažnijim temama koja treba osvestiti je činjenica da će nam doći biće koje ima sopstvene snove, zadatke i izazove, a da je naš roditeljski zadatak da ga podržimo da to upozna, da se pripremi i da to živi. Dete ne sme biti ni spiritualno, ni emocionalno naš kontinuitet, nego treba da uradimo sve kako svojoj deci i budućim naraštajima ne bismo ostavili svoje probleme, što označi da, pre svega, sami moramo preuzeti odgovornost za sopstveni život i zaključiti sve u njemu. Da bismo to razumeli, uzmimo za primer jednostavnu činjenicu: – Kome ostaje dug u banci, ako ga neko ne vrati dok je živ, nego umre s dugom? Naravno da ostaje deci. Isto je i sa nerealizovanim snovima, potisnutim emocijama i svim onim što nosimo i čemu se ne usuđujemo pogledati u oči. Dete, naravno, nasledi i preuzme i dobre stvari, zbog čega se spiritualnom radom filtrira ono što je za njega dobro, a umanjuje ili neutralizuje ono što nije. Time se bavi duhovna genetika. Podrška individualnosti deteta, uz minimalizaciju dodatnih opterećenja od strane roditelja i predaka, odvija se putem niza procesa pri ulasku u život.
Priprema za trudnoću
U pripremi za trudnoću izvode se rituali da bi se minimalizovao uticaj prošlosti i genetike. Radi se s energijama predaka i drugim energijama. Bitno je dobro poznavanje prošlosti oba partnera. Kad se kaže prošlost, misli se na njihov dosadašnji život i na život prošlih generacija, na tendencije porodice. Kad se to zna, upotrebi se sistem divinacije da se proveri što je najbolje uraditi kako bi se minimalizovao negativan uticaj. Pozitivni uticaj nas ne brine toliko. Rade se eboi (spiritualna čišćenja) i inicijacije. Na taj način se par priprema da će imati dete i da će na njega preneti svoja najbolja svojstva. Pre začeća pronalazi se tačka balansa tog para.
Posebno se radi ritual za majku, da se spreči spontani pobačaj, da ne bude duhovno inficirana i da se minimalizuje njena slaba sreća, jer je veoma bitno da je tokom trudnoće majka smirena i srećna. Dete je pod direktnim uticajem njenog stanja i emocija, apsorbuje sve. Ako je trudnica depresivna, to se može preneti na dete. Ako oseća strah, to se može preneti na dete. Izvodi se ritual kojim se i dete i majka emocionalno pripreme, da se reše nedostatka radosti i depresije.
Tajanstvenost perioda trudnoće
Trudnoća sama po sebi nosi simboliku misterije. Dete je u sigurnom naručju majčine materice. To je najsigurnije mesto koje postoji u ovom univerzumu, što daje na znanje da mora biti zaštičeno u najvećoj mogućoj meri. Ako nam priroda to pokazuje, u tom duhu i roditelji treba da se ponašaju prema svom detetu. Zato nije dobro odmah razotkriti i razbubnjati okolini da smo trudni. Tako se detetov Ori štiti od nepoželjenih vibracija, da ne bude izložen nestrpljivosti. Kad je žena trudna, ljudi stvaraju očekivanja, posebno kad je trudnoća željena. Bezbrojna pitanja kada nisu dobra za dušu deteta. Stvaraju nestrpljivost duše ili manjak strpljivosti kod deteta, pored ostalih negativnih uticaja. To je način da se dete zaštiti, da ima mir u umu, da ima šansu za privatnost i da se u njega ne upliću invazivni umovi: – Da li je dečak ili devojčica? Koliko meseci, nedelja? – onda počnu maziti trbuh.
Zamislite podsvesni uticaj žene koja ne može imati dete na tu informaciju. Ako nam je prijateljica, naravno da se trudi da bude vesela, ali se u njenoj podsvesti osveži rana i sve što je u vezi s tim, što je automatski usmereno prema tom nežnom biću koje dolazi i koje još nema razvijene sve odbrambene mehanizme.
Trudnoća je intimna stvar roditelja i detu je potrebna energetska intimnost i zaštita, koju možemo razbiti i tako naškoditi detetu. Smatra se da se trudnoća sama manifestuje, što znači da će je ljudi sami videti kad za to bude vreme. Iz sličnih razloga nije preporučljivo slaviti pre nego što se stvari realizuju, pa se rođenje ne slavi i ne daje na veliki buban pre nego što je dete rođeno. Nije preporučljivo ni da se previše pripremamo, niti da za dete kupujemo sve živo, osim onog stvarno najbitnijeg. Nedovršeni poslovi se ne slave. Radovaćemo se i kupovati kad dete dođe na svet. Tad će to bit veoma dobro za njega, jer ćemo mu pokazati kako je dobrodošlo i to će imati sasvim drugi efekat.
Tretiranje posteljice i pupčane vrpce
Kad se dete rodi, posteljica (placenta) se ne baca, nego se simbolički zakopa, sahrani. Ta simbolička sahrana je pokop detetove loše sreće. Svi postupci, molitve i invokacije, imaju simboliku završetka starog života i početka novog, koji nije opterećen prethodnim. Time se mogu sprečiti mnoge poteškoče deteta, od fizičkih bolesti, do emocionalnih poteškoća. Ako je jedan od roditelja prisutan na obredu (obično je to otac, jer se ritual radi dan nakon rođenja), fokusira se na to da ta placenta predstavlja negativne uticaje, a da ostaju samo pozitivne stvari koje se prenose na dete.
Posebno se zakopa i pupčana vrpca. Kad se odreže, majka je čuva dok se ne zaceli detetova rana. Kod se osuši i deo otpadne, taj se deo zakopa. Majka pri tome treba da bude sasvim smirena i nežna. Svrha je slična kao kod palcente i takođe usmerena na to da dete nije samo kontinuitet majke, nego da su to dva samostalna bića. Jedno je krug majke, a dete ima svoj krug. To ne znači da se dete potpuno odvaja od majke i da ih ne vezuje rodbinska veza, nego da ta veza nije opterećujuća, da dete ne treba da ponavlja njene poteškoče i sudbinu, nego ima pravo na svoj život.
Prva spiritualna orijentacija – Akosejaye
U tradicionalnoj Ifa praksi majka nakon porađaja ostaje s novorođenčetom u sobi, sve dok dete ne dobije ime. Ako je dečak, dobija ime devetog dana svog života; ako je devojčica, sedmog. Blizanci dobiju ime osmog dana. Treći dan nakon porođaja poziva se Babalawo, sveštenik koji izvodi divinacijski ritual Akosejaye. Na tom se ritualu pridobiju informacije o spiritualnom biću koje dolazi u porodicu i saznaju se bitne stvari o njegovoj budućnosti. U savetovanju sa divinatorom detetu se propišu tabui koje treba poštovati da bi mu se olakšao materijalni i spiritualni život. Ako divinacija otkrije nadolazeće poteškoče, izvedu se rituali koji neutralizuju i eliminišu negativnosti i štetu.
Odabir imena
Dete, odnosno, njegov Ori sa svojim karakterom već nosi ime koje mu najviše odgovara. To ime obično ima značenje koje opisuje karakter osobe, ukazuje na najbolji način kojim ona treba da razvije odnos prema svetu. Ime je kao mantra kojom se svaki put kad je izgovorena invocira ono najbitnije za imenovanog. Na primer, neko ima ime onaj koji nosi mudrost. Kad god ga pozovemo, pozivamo se na tu njegovu sposobnost. Neko se zove Ayedun – univerzum je slatko mesto za život – što znači da njegova duša mora to da shvati i da ga na to stalno treba podsećati. To je prirodno ime koje dete dobije u Ifa porodici putem prve divinacije – Akosejaye i/ili kod Ifa iniciacije, ako neko preskoči Akosejaye i kasnije ode na Ifa inicijaciju.
U našem je društvu uobičajeno da roditelji odaberu ime još pre rođenja. Ono što mi kao roditelji sami odaberemo, za dete je usiljeno ime. Ali, i kad je usiljeno, treba da je barem kompatibilno s detetom, jer ime može veoma negativno ili pozitivno uticati na njega. Zbog toga postoji mogućnost spiritualne konsultacije sa mudrošću Ifa, da se proveri da li je neko od imena koje su roditelji predložili kompatibilno, ili što manje nekompatibilno. Taj čin se preporučuje jer je jednostavan, a veoma bitan. Na primer, odaberete dva ili tri imena, a Ifa sveštenik će proveriti koje je najkompatibilnije.
Ako u ovom svetu nismo u mugućnosti da pratimo vremenski okvir prve kosnultacije sa mudrošću Ifa i prve iniciacije, to možemo uraditi kasnije u životu, kad se ukaže prilika za to.
Tabui
U filozofiji Ifa, kao i u starim šamanskim znanjima, smatra se da sve što u životu postoji ima određeno mesto i svrhu. Ništa nije crno-belo, ništa nije apsolutno dobro ili apsolutno negativno. Razmotrimo, recimo, vatru. Da li je vatra pozitivna ili negativna? Ako nam spali kuću, negativna je; ako zimi ložimo vatru da se ne smrznemo ili da skuvamo obrok, onda je vatra nešto neophodno i pozitivno. Smatra se da je tako sa svim što postoji, ali je opet istina da nije sve kompatibilno u svako vreme sa svakim. Naš je zadatak da saznamo, naučimo i usvojimo što je za nas kompatibilno, a šta nije. To važi za hranu, ponašanje, mesto gde živimo, društvo s kojim se družimo. Neke osnovne stvari znamo koristeći zdravu pamet. Na primer, novorođenoj bebi nećemo odmah dati da jede meso, nećemo joj davati ljute namirnice, jer njen organizam za to još nije spreman. Određene stvari, hrana ili načini ponašanja, za nekoga nisu kompatibilne tokom celog života.
U spiritualnom radu u Ifa zajednici deo prvih kosultacija sa mudrošću Ifa je razotkrivanje tabua koje treba poštovati da bi dete imalo dobar život. Ti tabui mogu se odnositi na to da ne jede određenu hranu, jer nije energetski kompatibilna, ili da izbegava određena ponašanja. Prehrambeni tabui su, na primer: ne sme da jede piletinu, ribu, oraščiće, vruću hranu…
Više je spiritualnih razloga za to: hrana ima i svoju energetsku i spiritualnu karakteristiku. Za nekoga je određena hrana toliko bitna, da bi njenim konzumiranjem neutralizovao sposobnost koju ta hrana ima u sebi. Na primer, kukuruz simbolizuje multiplikaciju. Neko čiji je tabu da ne sme jesti kukuruz, ima takav tabu da ne bi uništavao sopstvenu multiplikaciju. Opet, za nekog drugog se preporučuje da ga što više jede, baš da bi povećao nivo multiplikacije. Krompir ima korene i plodove u zemlji. Opet važi isto: za nekog je tabu jesti krompir, jer bi time simbolički jeo i smanjivao sopstvene korene, a za nekog je dobro da ga jede, da bi u životu bio stabilniji i prizemljeniji.
Prehrambeni tabui su veoma individualni. Otkriva ih duhovna konsultacija sa mudrošću Ifa, ali neka deca intuitivnu pokažu što im ne odgovara. Ako ne možete priuštiti konsultacije sa Ifa (ili neki drugi vid divinacije), onda barem slušajte i pratite na što vam dete ukazuje na tom području. Mada se nekada na to ne možemo potpuno osloniti, jer destruktivni deo deteta, koji ne želi biti tu, nego bi da se vratiti svom spiritualnom društvu i izvoru, može tražiti baš ono što mu šteti, pa odbija da jede hranu koja bi mu razvila veću vitalnost i povezanost sa životom. (U tom se slučaju radi za energiju abiku, koju ćemo ukratko opisati u delu o spiritualnom izvoru. To je veoma kompleksna tema o kojoj bi kao roditelji trebalo više da znamo.)
Ponašajni tabui mogu biti, na primer: da ne sme unapred otkriti svoje planove, ne sme plivati u reci ili moru, neko ne sme hodati po kiši…
Sve to upućuje na određeni karakter deteta, ponekad na prošli život, i pomaže da se izbegne nesavladiva situacija. Na primer, žena je dobila tabu kupanja u moru, reci ili bilo kojoj drugoj živoj vodi. Naravno da se tome nije obradovala, nego joj je informacija došla kao zlobni akt univerzuma. Ali, kad god je bila u nekom kritičnom razdoblju ili nečim ugrožena, sanjala je da joj je voda odnela kuću i sve što je imala. Otišli smo u zapis i iskustva prošlih života; u jednom od njih voda joj je stvarno odnela celo imanje, čak i članove porodice. Za nju je to bila velika tragedija koja joj je upropastila život. Ako bi se sad kupala u vodi, telo i svi ostali nivoi osim svesti, energetski bi se setili tog trenutka i mogli bi aktivirati katastrofu i destrukciju. Ako bi se aktivirala samo sećanja na to, ona su toliko bolna, da bi žena izgubila jedno razdoblje života fokusirajući se na ta osećanja.
Tabui nas žele zaštiti od nekih nepotrebnih ponavljajućih iskustava. Oni nisu određeni kao kazna, nego se razotkriju, jer ih već nosimo u sebi. Tabue imamo i ako za njih svesno ne znamo i tada ih nesvesno kršimo, pa nesvesno naudimo sebi i sopstvenom putu. Mnogo nepotrebnih poteškoča može se izbeći ako poznajemo tabue deteta. Da bi dete naučilo poštovati svoj tabu, barem u prvih nekoliko godina mora ga poštovati i mama. Znači, ako dete dobije tabu određene hrane ili ponašanja, to je tabu koji mama takođe mora poštovati u svojoj ishrani i ponašanju. Kad dete malo poraste i usvoji to, mama ne mora više poštovati taj tabu.
Kao tabu možemo tretirati i određeno uputstvo o ponašanju. Na primer, neko mora u životu razviti maksimalnu toleranciju, jer će biti izložen mnogim provokacijama i takmičenjima, pa samo tolerancijom i fokusom na svoj put, bez nerviranja zbog ponašanja drugih, može ići mimo svega. Te tabue traba trenirati. Pomažu čašćenje i inicijacije u određene energije (Ešu i Ifa su energije tolerancije i mudrosti) koje uvedemo kao deo sebe i postepeno učimo od njih. Neke od tih tabua možemo čak nazvati generalnim tabuima. Tolerancija je majka mudrosti – ko god želi da je u životu mudar, da je učitelj drugima, da je vođa nekome ili bar svom sopstvenom životu, treba savršeno usvojiti taj tabu. Zbog toga takve tabue zovemo usmerenja. To je nešto što u životu moramo naučiti i nije tako jednostavno, kao što je jednostavno ne jesti određenu hranu. Ifa nam daje usmerenja i kako da častimo određenu vrstu energije.
Energije prirode i njihov uticaj na ljudski karakter
Ifa divinacijski sistem kroz svoju mitologiju otkriva karakter čoveka i kako bi uopšteno trebalo da se ponaša, kakvu energiju treba da privuče, razvije ili upotrebi, da bi što bolje i što jednostavnije realizovao sve svoje životne cikluse, zadatke i snove. Ifa, kao i ostale stare filozofije, svu mudrost crpi iz prirode. Čovek je deo prirode i s njenom određenom energijom je više povezan nego s nekom drugom. Kao što fitoterapija opisuje karakteristike biljke i njen odnos sa decom rođenom u određenom periodu, pri čemu možemo izvući i neke karakterne osobine, tako je sa svim energijama prirode. Iza određene prirodne energije čitava je filozofija, nauka, misterija i sposobnost te energije, koju možemo upotrebiti za sebe. Na primer, energija i karakteristika reke je sasvim drukčija od energije planine. Čak i vode međusobno imaju različite energije. Reka ima drugačiju karakteristiku od mora, mada imaju i mnogo sličnosti. More smiruje i neguje. Odlazak na more nas revitalizuje i smanjuje stres – svi imamo to iskusto. Reka teče, pa je možemo upotrebiti da razvijemo sopstveni ritam, životni tok i smer. Radi na emocijama i životnim vrednostima. U Ifa se energije prirode nazivaju Oriše. Da bi prirodu i karakteristiku određene energije bolje upoznali, dali su joj ljudski oblik. Na primer, energiju tekuće vode nazivaju Ošun. Ošun je predstavljena kao lepa, senzitivna i senzualna žena koja zna da zavodi. Okružena je decom, nežna je, a po svojoj lepoti veoma primećena. Time su naglašene osnovne karakteristike vode. Ako uzmemo u obzir ljudsko telo, voda je neophodna za preživljavanje, pa simbolizuje energiju davanja vrednosti nečemu. Voda je povezana s reproduktivnim organima. Reka simbolizuje lepotu. Vodom možemo lečiti, programirati je da bismo uneli tu energiju u svoje telo…
Ako se nekome na konsultacijama sa mudrošću Ifa pokaže da treba častiti energiju Ošun, to znači da mora savladati njenu filozofiju i razviti njene karakteristike. Mora postati sladak, smiren unutar sebe. Za njega su odnosi veoma bitni, naročito ljubav, partnerstvo i multiplikacija. Miltiplikacija nisu samo fizička deca nego i ideje, novac, napredak. Traba razviti energiju da sija. Verovatno će zbog toga biti na meti zavisti, ali ga to ne sme zaustaviti i zbog toga je dobro da u poslu bude što više samostalan, inače će podržavati druge i njegov blagoslov će služiti drugima više nego njemu. Ošun nas uči zavođenju i privlačnosti, što nije bitno samo u partnerstvu, nego i u ostalim sferama života. Treba da smo privlačni za dobre stvari: za prijatelje i za nekog ko će nas podržati; ono što radimo mora biti privlačno, da bi to drugi cenili i da bi nam za to dali određenu vrednost. Treba da smo privlačni čak i za svoju sopstvenu dobru energiju, da je uvek uz nas.
Filzofija Ifa poznaje više od 400 energija, ponekad se u mitologiji upotrebljava broj 401, mada nije bitno da li je tačan. Iza svake je cela mitologija i simbolika. Energije koje Ifa ispostavi kao bitne na prvim konsultacijama za dete, od vitalnog su značaja za njega. Ima više postupka za aktivaciju tih energija: čašćenje, inicijacije… Možemo meditirati na tu energiju za svoje dijete, biti fizički što više u dodiru s njom, proučiti njeno značenje, da bismo znali usmeriti dete. Ako je, na primer, nekome bitna energija Ošun, s njim treba nežno postupati, treba ga trenirati da zna sebi dati vrednost, da bude mekana i ljupka osoba. Ne smemo mu se rugati i poništavati njegov smisao za lepotu i lepu odeću, jer je sklonost tome njegovo bistvo. Ali, treba mu dati na znanje da mora brinuti i za unutrašnju lepotu, unutrašnju kozmetiku. U nekim delovima sveta, gde je Ifa filozofija davno stigla putem kolonizacije, od duboke prirodne životne filozofije, svela se na nivo folklornog i površnog čašćenja. Ljudi prizivaju Ošun da bi imali partnera i da bi bili vizualno lepi. Tu energiju treba dublje shvatiti i usvojiti sve što je iza. Ako ne istreniramo unutrašnju lepotu i smirenost, radeći samo na vizualnoj lepoti, možemo prizvati partnera, ali nećemo znati razviti i održati ispunjavajući odnos na duge staze. A Ošun nas uči baš tome.
Priroda je veliki učitelj. Svaka energija, svaka biljka, svaka životinja, svaki mineral ima snagu, ima dar koji možemo pridobiti. Neki od njih su nam potrebniji, jer nam život zavisi od njih, zbog čega Ifa radi sve da bi nam ih dala na upotrebu. Sveštenici specijalizovani za rad s određenim energijama inicirani su u njih, što znači da su se povezali s tom energijom tako da je mogu intenzivnije upotrebiti, komunicirati i razumeti, kako za sebe, tako i za druge ljude. Mogu napraviti čašćenje, priziv i aktivaciju te energija za nekoga, dati joj zadatak za određenog čoveka. Za one koji treba životno da časte neku energiju, dobro je da se ponekad posluže i tim intenzivnim aktivacijama. Moguća je i inicijacija – trajno povezivanje s određenom energijom – i za one koji nemaju nameru da postanu sveštenici, nego žele bolje ostvariti i razumeti svoj život.
Neke od energija koje se često obelodane na konsultacijama sa Ifa kod dece
Iako su ovde opisane u svega nekoliko rečenica, treba znati da su toliko duboke u svojim kapacitetima i tajnama, da bismo samo jednu od njih mogli istraživati ceo život.
- Energija Ifa – mudrost, predsudbina. Kad se pokaže da neko mora častiti Ifa, znači da treba svoj život posvetiti mudrosti, razumevanju života, aktivirati svoj put i bistvo, sposobnost manipulacije sa predestinacijom života.
- Ešu – božanstvo višeg reda, discipline, organizacije, strpljenja i tolerancije. U tesnom je kontaktu s mudrošću i predstavlja komunikaciju na svim nivoima. Aktivira pravi ritam, mudrost o tome kada biti aktivan a kad pričekati, sposobnost očuvanja individualnih granica…
- Obatala – kreativnost, smirenost, harmonija, čistina, (čistina misli, mentalni i emocionalni mir). Umetnici su pod uticajem te energije.
- Ogun – božanstvo civilizacije, hrabrosti, puteva, umeće ratovanja. Daje inspiraciju za sve tehničke izume, otkriva nam mudrost kako upotrebiti prirodu za prehranu i preživljavanje.
- Jemanđa – energija mora, majčinska energija smirivanja, energija koja neutralizira trpljenje; harmonizuje i revitalizuje.
- Ošun – energija plodnosti, multiplikacije, privlačnosti, ljubavi; daje vrednost i vidljivost telentima, životu, projektima. Simbol Ošun u prirodi je tekuća reka.
- Osojin – sposobnost upotrebe i otkivanja tajne zelenog sveta, lečenje i isceljivanje, magija (transfomracija).
- Šango – božanstvo akcije, vođa, ratnik, učitelj, osećaj za pravdu. U prirodi ga simbolizuju grom i munja.
- Oja – energija vetra, promene, snažan aspekt ženske ratnice i vernosti (prvenstveno samoj sebi).
- Majke Univerzuma – ženska energija koja daje vitalnost, život, povezana sa planetom Zemljom i svim vidljivom svetom, grudom.
- Onile – gruda, otpornost i dugovečnost.
- Olode – prostor.
- Olođo – vreme, pravi ritam.
- Ošosi, Logun-Ede, Erinle – energije lovca, takođe ratnika, svega vezanog za strategiju i postignuće ciljeva. Erinle je ženski princip lovca i vezana je za razrešavanje unutrašnjih konflikta i rata u nama samima. Sve energije povezane s lovom daju pristup i sposobnost razumevanja carstva životinja i upotrebu njihovih totema i sposobnosti u životu.
- Oke – energija planine: dići se iznad pošteškoče i biti jači od problema. Omogućuje da mi vladamo poteškoćama, a ne one nama. Otpornost i dugovečnost.
- Egbe – spiritualni izvor, dete u nama. Upotrebljavamo ga za isceljivaje rana iz detinstva, za aktivaciju deteta u nama, za bolje povezivanje sa životom, socializaciju i prihvaćenost u društvu, za razvoj bolje vizije o svetu. Spada u kategoriju Oriša života, koje su za decu u prvim godinama veoma bitne a tu su: Logolo, Iroko, Kori.
- Kori – deca, novorođenčad. Kori upotrebljavamo za pomoć kod procesa rađanja, zaključivanja ciklusa i početak novog. Simbolizuje radost, plodnost, veselje.
- Iroko – energija drveća, unutrašnje smirenje, spoj aspekta unutrašnjeg deteta sa materijom, koreni života, otpornost.
- Logolo – štiti dete u nama, brine se da idemo svojim spiritualnim putem i da realizujemo poslanstvo, daje nam spiritualnu zaštitu. Simbol ove energije je drvo banane.
- Ibeđi – energija blizanca, povezivanja s našim spiritualni blizancem u paralelnom svetu.
- Omolu Buruku – energija kobre: samosvest, zaštita, harmonizacije ženske i muške energije unutar nas, neutralizacija ljubomore i drugih destruktivnih energija.
- Egungun – kult časnih predaka za pročišćavanje nasleđenog, povezivanje s kompatibilnom energijom predaka, aktivaciju podrške, zaštite, intervencije sa nivoa predaka, povezivanje sa životom i savladavanje straha od smrti. Dete se rođenjem povezuje i spaja sa svojim precima, zbog čega je bitno raditi sa energijom Egungun, da bi sve što je nasledilo, porodica u koju je došlo i njene tendencije, bile kompatibilne s detetom. Od energije predaka možemo dobiti veću energetsku podršku i zaštutu nego od roditelja, jer oni više nisu opterećeni izazovima dnevnog preživljavanja.
- Postoji više predačkih kultova i predačkih energija. Osim najpoznatije Egungun energije, tu su: Gelede – časne ženske pretkinje; Momo Igunuko – radi s paktovima, nerešenim obećanjima i prdačkim dugovima; Oro – radi s kolektivnom energijom prostora, s mrtvima i živima, povezujući dva sveta.
Spiritualni izvor
Već smo spomenuli da, kad se rodimo u ovom svetu, odnekud smo došli. U Ifa se smatra da u paralelnom nevidljivom svetu imamo društvo kome pripadamo i da je relacija s njima veoma bitna za kvalitet života ovde i sad. U različitim spiritualnim granama različito nazivaju taj aspekt. Neki govore o drugoj planeti kojoj pripradaju, neki pričaju o spiritualnim učiteljima i prijateljima koji ih posećuju.
U Ifa se upotrebaljava reč EGBE, što je u prevodu spiritualno društvo. S tim društvom možemo imati različitu relaciju kad dođemo u ovaj svet. Mogu nam biti podrška za život ovde (što je idealno), možemo im nedostajati, pa nas zovu nazad, zbog čega nas mogu ometati čineći sve da im se što pre vratimo, odnosno, da u ovom životu ne ostanemo dugo. Takođe, odnos pojedinca prema životu u materijalnom svijetu, na planeti Zemlji, kao i socijalizacija sa društvom, povezani su s uticajem energije Egbe, počevši od nivoa naše povezanosti i pakta sa paralelnim spiritualnim društvom. To je veoma kompleksna tema koja traži više objašnjenja, a kod odnosa i spiritualnog rada, to je jedna od najbitnijih energija koju treba uzeti u obzir. Simbol spiritualnog društva u vidljivom svetu su deca. Od odnosa s tom energijom i pakta koji pojedinac ima sa svojim društvom, zavisno je koliko će prihvatiti život ovde, kako će ga društvo na Zemlji prihvatiti, nivo radosti koji će imati i slično. Mnogi ljudi kažu da su rođeni u pogrešnom prostoru, da ova planeta nije njihov dom, da ne pripadaju porodici u kojoj žive nego nekom drugom spiritualnom društvu, imaju osećaj da ih niko ne razume, jer je njihov pogled na život veoma različit od uobičajenog. Ti ljudi su pod jakim uticajem i imaju čvrstu vezu sa svojim spiritualnim društvom, a odnos tog društva prema njegovom životu obično nije izbalansiran ni podržavajući.
Deca su po prirodi jako povezana sa egbeom (svojim spriritualim društvom iz paralelnog sveta), obično ih vide i komuniciraju s njima. Roditelji ih kasnije nauče da to ne postoji i da izmišljaju. Međutim, u spiritualnom razumevanju, to je itekako realno i kad dete, koje već može govoriti, izrazi da je videlo nama nevidljivog prijatelja, ili ima noćne more, često i glasno razgovara s nevidljivim bićima, tome treba pridati pažnju, treba pratiti i ispitati kakav je odnos prema tom društvu.
Ponekad snažna povezanost sa egbeom može imati fatalan udeo, kada postoji pakt o preranoj smrti, što znači da deo deteta, kao i njegovo društvo, želi da što pre ili na tačno određen datum budu ponovo zajedno. U životu se to može ispoljavati kao da za neka životna područja osoba nema dozvolu. Na primer, neko kao da nema dozvolu za sreću u partnerstvu; neko se trudi oko napretka u poslu i novcu, ali se svaki put dogodi nešto da to propadne. Kad se dijagnostikuje takav odnos, treba reagovati da bi se taj pakt prekinuo ili omekšao, jer u određenom smislu narušava život ovde i sada.
Kod dece se obično treba boriti za dugovečnost i zdravlje, ili su već na početku ponašanje i socializacija problematični (npr. kad ide u vrtić). U Ifa to nazivamo abiku pakt, što u prevodu znači da je neko rođen za prerano umreti. Dete može otpočetka biti slabe vitalnosti, često ima pomenute posete, sklono je iznenadnim promenama zdravlja: sad je dobro, već sutra ima visoku temperaturu; kako je iznenadna došla, bolest obično tako i prestane. Mnogo je razvojnih poteškoća iz tog razloga: autizam, hiperaktivnost. Naročito treba biti pažljiv i pratiti stanje deteta na neke važne datume: rođendan, početak odmora. Ako obično tada iskrsne iznenadna bolest, ili uvek nešto upropasti slavlje, gotovo siguno je to negativni uticaj njegovog egbea koji ne želi da mu tu bez njih bude dobro.
Takvom detetu treba više pažne, a roditelji se moraju boriti da ostane tu, da mu život i planeta budu dobar dom, da postepeno razvije dobar odnos prema životu. Potrebno je mnogo spiritualnog rada da bi se pakt omekšao. Sveštenici upotrebljavaju Oriše života i specifične postupke za tu svrhu. Preporučuje se intenzivan rad sa Egbe, Kori i ostalim energijama koje harmoniziraju odnos s spiritualnim društvom, da bi ono dalo dozvolu i podršku za život ovde.
Simptomi pri rođenju koji ukazuju na prisustvo abiku energije
Skoro svi zapleti oko trudnoće, porođaja i rođenja znak su abiku energije: ako je sa ženom i mužem biološki sve u redu, ali žena ne može da zatrudni ili da održi trudnoću; ako je trudnoća bolna i treba se boriti da dete ostane živo; kad se dete rađa okrenuto nogama napred ili s pupčanom vrpcom oko vrata; prerano rođenje u sedmom ili osmom mesecu. Abiku energija može već biti u porodici i u tom se slučaju prenosi na dete, ili je dete ima, pa su u tom slučaju roditelji žrtve.
Aburtusi su generatori abiku energije. Ako je neko abortirao dete, mogućnost da će se sledeće dete roditi s tom energijom je velika. U tom slučaju može da se desi da se spiritualno društvo i abortirana duša žele osvetiti roditeljima. Osvetiće se na bolan način, s namerom da roditelji iskuse bol i patnju, tako da budu u strahu za dete, da se moraju boriti za njegov život, da je dete često bolesno, plačljivo i neotporno. Preporučuje se svima koji, bilo da su sami imali aboruse, bilo da žive u porodici gde je bilo mnogo abortusa, da to spiritualno tretiraju i pokušaju sve, kako bi se spiritualni uticaj i posledice toga neutralizovale ili umanjile. (Ukoliko je moguće, još pre odluke da imaju dete.)
Kad se primeti abiku energija, važnost spiritualnog rada je još veća. Postoji i veliki pozitivan aspekt te energije. Obično dete s tom energijom ima izuzetne darove, razume svet duhovnosti, u stalnom je kontaktu s tim svetom odakle donosi izvanredna znanja i informacije. Često ima sposobnost predivđanja situacija i slično, ali je pitanje koliko su roditelji u svojim ovozemaljskim okvirima sposobni to razumeti, primiti, pratiti i razvijati tako da se to izbalansira, a ne da se prekine. Treba, naravno, prekinuti samo negativni aspekt tog uticaja. Zbog abiku energije mnogo je iznenadnih, preranih i tragičnih smrti (automobilske i druge nesreće). Ljudi s abiku energijom izazivaju smrt putem adrenalinskih sportova i nepoštovanja granica. Pokazatelji da je energija aktivna u negativnom smislu kasnije u životu mogu biti: zavisnost svih vrsta, prekidi projekata, nezavršavanje ciklusa, unutrašnja tuga, usamljenost, depresija. U modernom društvu toga je sve više i potrebno je početi ozbiljan rad na nivou samog izvora.
Prirodno je da je dete srećno i da imamo unutrašnji mir, što mora biti kolektivno, a ne izuzetak. Kroz sve ovo možemo ustanoviti da je celokupno naše društvo sklono abiku energiji. Da to ispravimo na kolektinom nivou, potrebno je raditi s decom i unutrašnjim detetom, poznavati rad sa paralelnim spiritualnim uticajem, buditi radosti na nivou deteta. Pre svega, treba imati poštovanja prema deci: ne gurati ih prebrzo u odraslo doba, nego im dati vremena za igru, voleti ih onakvim kakvi jesu i maksimalno se truditi da ih razumemo.
Ko je naše dete
Naše dete je već otpočetka na određenom nivou samostalno biće. Njegov karakter, shvatanje sveta i životni zadaci su jedinstveni i njegovi. Iz nerazumevanja individualnosti i različitosti ljudskog bića proizilazi jedna od najvećih grešaka koju roditelji prave prema svom detetu, a to je neprihvatanje njegovog bistva. Iz toga proizilaze skoro sve traume i naknadne poteškoće. Time počne ubijanje nečije svesti, slobode, samosvesti i prava na postojanje. Naravno, roditelji su takođe bili deca izložena nerazumevanju svojih roditelja, očekivanjima okoline, neshvaćenosti i uslovljavanjima. Zarazili su se emocionalnim crvima i, ako ništa ne promene, zaraziće i buduće generacije. Razumeti nekog drugog nije lak zadatak, čak i kada je to naše dete.
Ako neko sam pati od neprihvaćenosti i nikada se ne pita: – Ko sam, kuda idem i zašto sam tu – jer se podredio masi, očekivanju svojih roditelja i okoline, ako je zakopao, negirao ili označio kao negativno sve ono što nije prihvaćeno, teško da može dati pravu podršku svom detetu. Ono što je u nekoj porodici ili društvu prihvaćeno i označeno kao pozitivno, menja se iz jednog doba u drugo, iz područja u područje, od porodice do porodice, što jasno pokazuje da nema nekog uzvišenog niti pravog merila za ono što je dobro ili nije. Ono što se u nekom razdoblju smatra veoma bitnim i dostojnim poštovanja, u drugom vremenu ili okruženju može biti sasvim neprihvatljivo. Na primer, u Sparti ili nekim drugim ratnim civilizacijama, slavili su ratnike, hrabrost, borbu. U doba mira, neko ko je sklon borbi nije poželjan niti prihvaćen, ali se ljudi s karakterom ratnika rađaju u svim dobima. Kad je ta energija negirana, neprihvaćena i označena kao negativna, čovek se oseća neprihvaćenim, mora sakrti i negirati sopstvenu bit. Energiju onoga što jesmo ne možemo totalno neutralizovati, ispoljiće se pre ili kasnije. Ako je potisnuta i negirana, veće su šanse da se ispolji na neodgovarajući način. Za potisnutu energiju ratnika možemo reći da gotovo stvara potencijalnog ubicu, jer će ta energija izroniti nekontrolisano, kad kontrola uma popusti. Drukčije bi bilo kad bismo tu energiju ratnika negovali i pravilno je usmeravali, da se spoji s mudrošću i tolerancijom. Ratnici su potrebni i u doba mira: da vode na pravedan način, da pruže osećaj zaštite i sigurnosti u porodici i društvu, da ratuju sa sopstvenim negativnim emocijama svakog dana svog života. Za emocionalan život potrebna je energija hrabrosti i ratnika, da budemo pobednici u životu na bilo kom području. Isto je sa svim karakteristikama, svim energijama: na pravom mestu su velik blagoslov.
Različitost ljudske individualnosti je bogatsvo ljudske rase. Nažalost, nismo dovoljno edukovani ni pripremljeni da se s tim bogastvom nosimo. Zbog neprihvaćenosti se borimo za svoje pravo i obično se blokiramo u toj igri, kad svetu želimo dokazati da smo u pravu i da je jedino naš stav ispravan. Zbog toga dolazi do svađa, nerazumevanja, ratova. Kad kroz prozor iste sobe više ljudi pogleda van, svako će videti nešto drugo. I svako od njih može biti u pravu. Kad prolazimo skroz životne cikluse, neprestano menjamo svoj stav. Paradoks je da, kad upoznamo neku sopstvenu istinu, smatramo je istinom čitavog sveta. To je zbog toga jer je u svojoj suštini svaki čovek jedinstven i njegova istina zaista jeste istina njegovog univerzuma ili njegovog Orija. Dete koje se rađa je univerzum za sebe i treba to da bude.
Česta je situacija da dva univerzuma nisu sasvim kompatibilna. Možda smo kao mačka, a rodili smo se u porodici pasa. Možda smo voda, a rodi nam se vatra. Koliko smo sposobni nositi se s tim? Da li imamo dosta mudrosti, stabilnosti i tolerancije za takvu situaciju? Ili se osećamo isprovocirano, napadnuto kroz tu različitost? Kako ćemo reagovati kad dete pokaže taj deo svoje ličnosti, koji je tako različit od našeg? Mnogi roditelji, koji vole i obožavaju svoje dete, istog trenutka pokušavaju neutralizovati, drugim rečima – ubiti, deo jedinstvenosti tog bića koje ne razumeju ili ne umeju da se nose s tim.
Tolerancija je jedno od važnih svojstava koje dobar roditelj treba da razvija. Treba prvo prihvatiti, pa tek onda menjati ili pomalo korigovati, brusiti dijamant. Negacija nikad neće dovesti do dobrog rezultata. Toga roditelji treba da su svesni još pre nego što se odluče za dete. Ako se odluka za dete zasniva na želji za ispunjenjem sopstvenih snova, ako smo puni iluzija o tome kakvo naše dete treba da bude i, što je možda najgore, očekujemo da će popuniti prazninu koju osećamo u životu, već smo ga na samom početku opteretili teškim bremenom i odgovornošću prema nama, čime smo mu uskratili slobodu sopstvenog postojanja.
Strah od greške
Kao neko ko se bavi spiritualnošću i terapijskim radom, mogu da svedočim koliko su negativan uticaj ostavile neke od religija. Na nas utiče barem 7 generacija naših predaka, kao i kolektivna genetika. Odnos prema začeću nekoliko generacija unazad (ponekad ne treba ići daleko unazad) zasnivao se na tome da je dete začeto u grehu. Možda je to jedna od najvećih razlika koju sam primetila između dece i odraslih u tradicionalnim zajednicama i kod nas. Tamo decu smatraju za radost i bogatstvo, a seksualnost je je deo života, prihvaćena bez velikog tabuiziranja. Ovde smo još pre rođenja opterećeni krivicom, već smo napravili grešku pre nego što smo napravil prvi korak – i to fatalnu. Ujedno moramo strahovati da ne pogrešimo, jer grehovi vode u pakao, a s druge strane, moramo se truditi za iskupljenje koje nas vodi u nebesa. Da bismo otišli u raj, na zemlji treba da patimo. Zajednice koje poštuju Zemlju i život rade sve da bio život bio dobar ovde i sada. To ne znači da se može raditi sve, niti da drugima možemo nauditi bez posledica, jer ono što radimo drugima, radimo i sebi; lošim tretiranjem drugih kvarimo sopstveni život.
U životu smo izloženi mnogim izazovima, borbama i lepim stvarima. Sve je to deo života. Dete treba pripremiti da bude sposobno suočiti se s izazovima koji ga čekaju. Ne treba ga staviti u neprobojni oklop, niti ga štiti od života i čuvati u vati. Ako nekome ne dozvoljavamo da proživi iskustva koja treba da stekne zbog znanja koja duša želi da nauči, isto je kao da smo posadili seme a onda ga pokrili kamenjem. Ako nešto želimo da uradimo umesto deteta i previše smo zaštitnički nastrojeni, slično je kao da piletu pomažemo da pre vremena izađe iz jajeta ili leptiru da izađe iz larve, jer nam je teško da gledamo koliko truda mora uložiti u to. Ali, kroz to mora da prođe, inače će umreti. Zato ne smemo ni živeti, niti sve raditi umesto svog deteta; ne smemo ga praviti bespomoćnim i zavisnim od nas, jer ćemo ga učiniti nesposobnim, barem emocionalno nesposobnim. Počnimo polako s tim, već u ranom dobu, neka dete bude uz nas dok radimo. U to vreme dete voli učestvovati i da: obično će nešto da uprlja ili razbije.
Greške su prirodne, iz njih učimo. Iz greške treba naučiti šta smo uradili pogrešno i ponovo to uraditi ispravno. Kazna ne treba da bude veća od greške, što je u zapadnoj civilizaciji uobičajeno. Ta je lekcija na samom početku odgajanja deteta veoma bitna. Dok smo učili da hodamo, pali smo bezbroj puta. Kad bi se deca ponašala kao mnogo odraslih – kad prvi put padnu, više ni ne pokušavaju – veoma malo ljudi bi naučilo hodati. Taj stav je kod dece prirodan, ali se vremenom uništi. Neko se zbog greške označi kao neuspešan i strah od greške postane tako velik, da nikada više ne pokuša. A možda je baš ta lekcija najbitnija u životu! Posebno u prvom razdoblju deca vole da uče, da istražuju. Ako se uprljaju, otklonićemo mrlju, opraćemo rublje; daćemo im slobodu istraživanja i pravo na učenje. Neka ne bude reč ne najčešća reč koju dete čuje u doba kad počne da hoda. Dete nije lutka kojom treba da se ponosimo pred prijateljima: – Kako je lepa, savršena! Možemo skloniti porcelan u kući, prilagoditi okruženje detetu, ili ga bar često odvesti negde gde se svi možemo opustiti. Neka tad, kad je u životu vreme za igru, osetiti slobodu igre i istraživanja. Čak i kad razbije nešto, pitajmo se pre reakcije: – Da li je bitnija ta materijalna stvar ili emocionalna stabilnost deteta, koju možemo upropastiti našim strahom, idealizmom i perfekcionizmom?
Zaključak
Veoma je bitno za dobar razvoj deteta da roditelji počnu razmišljati o životu na spiritualan način, da rade sve da bi razumeli barem svoj život i smanjili opterećenje koje se inače, u ime ljubavi, predaje deci. Naročito u periodu od začeća do treće godine starosti, dete apsorbuje sve što se događa u okolini. Od preostalih starih civilizacija, gde je spiritualan aspekt veoma bitan, možemo ponovo učiti ono što smo primetili da nedostaje u savremenom shvatanju. Srećom, sad je pravo vreme za to. Shvatili smo da smo negde na razvojnom putu nešto izgubili, a zajednice koje su zaštićene od prevelikog uticaja civilizacije takođe su spremne da nam prenesu svoja znanja. Možemo primetiti da smo u matarijalnom i tehnološkom razvoju veoma napredovali, ali smo sve siromašniji u vrednostima kao što su unutrašnja radost, mir i harmonija, unutrašnja sreća, koja uopšte nije vezana za materijalna postigunća. Deca će biti pod uticajem kolektivnih pritisaka okoline, kad dođe vreme za to. Moraće se do neke mere socijalizovati i prilagoditi životu u okolini gde žive. Ali prave vrednosti, izgradnja emocionalne stabilnosti, razvoj u samosvesnu i samopouzdanu osobu, grade se u porodici, od samog početka. Roditelji su odgovorni za to, jer su škola i sve ostale insititucije u službi sistema, koji je u spiritualnom pogledu u dubokoj krizi. Da li ćemo dete odgajati prema očekivanjima kolektivnog sistema ili smo sposobni negovati njegovu individualnost? Koliko izvanrednih tajni nosi u sebi biće koje nam se rodi! Može nam biti veliki učitelj u našem sopstvenom životu. Ako nas do sada nije ništa dovoljno motivisalo da svoj život živimo spiritualno osvešćeno, želja da svoje dete razumemo u svim njegovim aspektima može biti veliki motiv za učenje o sopstvenom životu. Možemo upotrebiti i metaforu savremenog društva: – Ako nestane kiseonika u avionu, masku prvo treba staviti sebi, pa onda detetu. Prvo roditeljima mora biti dobro, da bi mogli biti dobri prema detetu. Pre svega, treba nam hrabrosti da pogledamo u duboke tajne koje nosimo, da dopustimo da nismo savršena bića, niti treba da budemo, da damo slobodu i pravo na život sebi, a kroz to i budućim generacijama.