U filozofiji Ifa, gde se bavimo mudrošću, razumevanjem, sudbinom i ljudskim karakterom, nema mesta osuđivanju. Ifa je alat za razumevanje svega što u životu postoji i sa čim se ljudi suočavaju. Poligamija je deo života i neki ljudi jesu poligamni. Bilo da je etiketiramo kao nešto dobro ili loše, poligamija je životna činjenica. Na primer, u filozofiji Ifa znamo za koncept blizanca, takozvani Ibeđi. Ako neko unutar sebe ima mnogo te energije, u sebi nosi dualnost, pa je potrebno da sve u životu ima duplo – paralelno dva posla, dva stana, pa čak i dva partnera – kao da su dve osobe unutar jedne i svaka traži svoje. Ili, na primer, neko može imati više partnera u spiritualnom društvu u paralelnom svetu, što utiče na njegov život ovde. Filozofija Ifa usredsređena je na to kako da podrži svakog pojedinca na njegovom individualnom putu samorealizacije, a poligamni ljudi obično imaju problem s moralom koji im to ne dozvoljava, što vodi u nezadovoljstvo i neispunjenost. Kada je neko primoran da bude sa jednom osobom, svoju frustraciju i nezadovoljstvo prelivaće na partnera, što nije dobro za oboje.
U filozofiji Ifa se ne bavimo moralom, nego načinima funkcionisanja ljudskih bića. Poligamiju možemo razumeti iz mitologije o Šangou. Šango je harizmatični vođa, ratnik i učitelj, energija pravde i društvene odgovornosti. To je arhetip koji unosi više samopouzdanja i (samo)poštovanja u naš život, daje nam autoritet i budi liderske sposobnosti, čineći nas pobednicima u životu. Jedan od mitova kaže da je Šango imao dve stotine žena, što je simbolička predstava njegove muške snage. Drugi mit govori o tri ženska arhetipa koje Šango ima uz sebe: Oja, princip ratnice; Ošun, princip senzualnosti, elegancije i brige za dete; Oba, ona koja zna da sluša. Oba je ona koja je uvek druga, uvek u senci, ljubomorna. Dolaskom Oja, Ošun gubi kraljevsku poziciju. Oja je u neprestanom nadmetanju sa Šangoom, jer dva kralja ne mogu deliti jedan tron, ali ga podržava u njegovoj misiji, bori se s njim rama uz rame, vjerna mu je. Na kraju puta uz svu svoju vernost, nije ostala uz Šangoa u trenutku kada je napuštao vidljivi svet. Sve tri su proživele frustraciju, svaka iz svoje pozicije. Kako nekome asistirati da iz frustracije krene u transformaciju? Prvo treba eliminisati stav da to nije u redu. Jeste, jer takvo životno iskustvo postoji. Nismo otporni na patnju i prirodno je da tražimo način da iz nje izađemo. Kada nekoga proguta ljubomora koja mu uništava život, treba mu asistirati. Šta bismo postigli da samo kažemo: – Ne smeš biti ljubomoran! – kad ljubomora postoji kao deo životnog iskustva. Ako izgubimo prvo mesto, prirodno je da osetimo neuspeh i frustraciju s kojom se treba nositi. Da bi se frustracija mogla prevazići, prvo je treba priznati kao deo ovog univerzuma. To su neki od elemenata emotivnih iskustava patnje ljudske rase i čovečanstva. Treba ih razumeti, a onda transformisati u bolju situaciju. Šango je izrazito muški arhetip ratnika kome su ženski arhetipovi neophodni radi balansa. Ratnik bez ljubavi i saosećanja postaje agresor, kao što je ljubav bez ratnika pod rizikom da ostane neodbranjena. Da nije podržan putem svih tih ženskih arhetipova, ne bi postigao sve što je postigao uz takvu podršku. Neko sa mnogo Šango energije unutar sebe kroz socijalizaciju će pokazati potrebu za svim tim arhetipovima. Ima prirodnu potrebu da ih dopuni, kroz partnerstva ili prijateljstva. Želja da nam jedna osoba ispuni sve potrebe na svim nivoima, isto je što i želja za klonom koji će uvek i zauvek raditi tačno ono što hoćemo. Koliko puta dnevno se udaljimo od sopstvene suštine? Kako onda možemo očekivati postojanost od nekog drugog i vredi li biti razočaran što nije tako? Problem je u nedostatku razumevanja.
Neki ljudi mogu da žive bez partnera, jer su rođeni kao takvi. Nekima je potreban jedan harmonični partner, pa mogu imati tabu da se razvedu ili da budu sa nekim drugim, jer bi im to podelilo životnu energiju. U tim slučajevima Ifa savetuje da nemaju paralelne partnere, da ne bi uništavali sopstveni život. Neki funkcionišu kao poligamni, nezavisno od toga da li to društvo priznaje ili ne. U nekim delovima Afrike poligamija je još uvek legitimna, mada se smanjuje dolaskom drugih religija. Na našim teritorijama poligamija postoji kroz princip ljubavnice. U afričkim društvima, gde je poligamija priznata, više je odgovornosti prema njoj, jer čovek mora da se zapita da li je spreman i sposoban da bude sa više partnera. U toj kulturi je potpuno jasno šta poligamija donosi na planu egzistencije i dece, uzajamne ljubomore i rivalstva. Nijedan od tih aspekata nije negiran. Odgoj zapadne kulture svaki prelaz iz jednog životnog ciklusa u drugi vidi kao problem. Kada neko uđe u pubertet, kako je moguće da mental i moral kontrolišu emotivno-hormonske promene? Kada neko nakon dvadeset godina braka zaključi ciklus sa jednim partnerom (kroz sve faze: od zaljubljenosti, preko razočaranja do tolerancije), da li je moguće kontrolisati da ne uđe u novi emotivni ciklus? Moguće je to potlačiti i zabraniti, što vodi u unutrašnju borbu, napetost i frustraciju. Ifa je realna filozofija, a ne moralisanje. Ifa razume ono što se dešava, a moral kaže: – To ti se ne sme desiti! Ne sme ti se desiti, iako svi znamo da se dešava.
Dešava se da su ljudi u braku, u kome su ostvarili materijalnu bazu i odgojili decu, ali njihov hormonski ciklus potom ulazi u drugi pubertet – iz čega se pravi velika drama. Ako dođe do preljube, to je životno iskustvo, iz kog smo skloni da razvijamo frustraciju i traumu. Amplituda problematike još je veća zbog negiranja i zabrane. Kada prihvatimo da sve to postoji, smanjuje se amplituda problema. Ako ti se partner zaljubi u nekog drugog, a vas dvoje već ste zaključili ciklus zaljubljenosti, postali ste prijatelji i dobri roditelji, zašto bi bio kraj sveta ako njegove emocije ožive sa nekim drugim? Tamo gde je poligamija shvaćena kao deo života, partneri ne uništavaju ono što su do tada zajedno izgradili. Ifa se ne bavi moralnim aspektom, nego načinom na koji će podržati čoveka, uzevši u obzir i one u čija osećanja je upleten, kako ne bi pravili pakao od svojih života. Ljubav bi trebalo da ulepša život, umesto što od njega pravi katastrofu. Naše društvo naklonjeno je katastrofama, jer nemamo znanja, niti spremnosti da razumemo osobu s kojom smo. Ne dozvoljavati nekome da bude ono što jeste nema mnogo veze s ljubavlju. Kada neko uđe u novi pubertet, a na to reagujemo zabranom, partneru uskraćujemo individualni život. Kada neko tvrdi da je izdan u ljubavi, pitanje je koliko voli partnera onakvog kakav jeste. Biti u partnerstvu ne znači održavati jednu zamrznutu emociju, jer je to nemoguće. Ako s takvim očekivanjem uđemo u partnerstvo, unapred ga urušavamo i osuđujemo na patnju. Bilo da smo poligamni ili ne, napravićemo problem iz rešenja.
U nekim primerima se dešava da je neko u tolikoj meri apsorbovan u strast, da gubi sopstveni smer. U tim slučajevima se poligamija ne savetuje. Prema jednom od mitova, na primer, čovek je imao ljubavnicu koju je voleo tako strastveno, da joj je dao sav novac koji je imao, čime se osula njegova energetska baza. Kada mu se kod kuće razboleo sin, nije imao novca za njegovo lečenje i sin mu je umro. To je mit kojim Ifa daje upozorenje da u tim individualnim slučajevima poligamija traži preveliku žrtvu koja urušava ceo život. Iz svega toga se vidi da je nekome za zadovoljstvo potrebno dvojno partnerstvo, a da ga neko ne sme imati – što je individualnost kojom se Ifa bavi. Moralna osuda poligamije je nepriznavanja životnih situacija koje evidentno postoje. Filozofija Ifa nudi objašnjenje i usmerenje: kako u datoj situaciji napraviti bolji odabir, doneti bolju odluku, smanjiti katastrofu, čemu posvetiti pažnju, da li je za moj život u redu da se nečemu prepustim ili je žrtva ipak prevelika…?
Mudrost se ne bavi moralom, nego čovekom. Moral je moda, to su norme koje negiraju različitost i filozofiju individualnosti. Život čine različita iskustva i interakcija sa drugima nije ravna linija. Mislimo jedno, osećamo drugo, duhovna bit traži treće. Kada je duhovni izraz usklađen sa telom, čovek je u harmoniji sa samim sobom. Ako shvatimo da senzualnost i seksualnost ne možemo mentalno, intelektualno i linearno kontrolisati, kao ni život i sve unutar njega, lakše ćemo živeti. Bez drame povodom stvari koje su prirodan deo života i bez srama povodom životnih izazova. Skloni smo da negujemo kulturu žrtve: – Drugi je kriv moju nesreću! Ako je partner odgovoran za tvoju sreću, a ne ti sam(a), partnerstvo je unapred definisano kao uzrok patnje. Odgovornost za sopstvenu sreću delegirana je izvan nas, što je emotivna nezrelost. Emotivno zrelo biće zna da može da preživi u svim situacijama.