Ela je energija koja radi sa ciklusima, zatvara stari, ujedno otvarajući novi ciklus plodnosti. Uočavamo je u svim prirodnim ciklusima, u smenama dana i noći, godišnjih doba, setve i žetve, života i smrti. Za naše podneblje karakteristično je da duhovno-religijsko poimanje vremena negira prirodne cikluse. U hrišćanskoj dogmi, greške se otplaćuju boravkom u paklu koji traje – večno. Večnost nije ništa drugo nego zaglavljenost unutar jednog ponavljajućeg ciklusa, što je neprirodno. U kletvama je prisutna identična formula: – Neka je proklet njegov rod zauvek! Večno, u vek i vekova, zauvek – sve su to izrazi kojima nekoga ili sebe zaključavamo unutar jednog ciklusa. Isto je i sa zavetima i obećanjima koje dajemo sami sebi: – Nikada više neću… voleti (jer sam propatila u prethodnoj vezi). Time je izrečena samoosuda na jedan trajan ciklus bez ljubavi. Odabrali smo zamrznutost, umesto životnog toka. Ifa nas uči da nije problem pasti, problem je ostati u tom padu. Ela nas uči o zaključivanju ciklusa: jedan se završi, novi počinje.
Kako nas priroda uči mudrosti?
Zima je razdoblje mirovanja, tame, hibernacije, smrti. U proleće je cela priroda zaljubljena, to je doba buđenja. Leto je vreme zrelosti, a jesen donosi plodove. Kao što postoje četiri godišnja doba, u tradicionalnom kalendaru Joruba naroda, nedelja se sastoji od četiri dana:
- dan Obatala – kada se sluša unutrašnji glas (odgovara periodu zime);
- dan Ifa / Orunmila – kada se pitamo kako (proleće);
- dan Oguna – vreme za akciju (leto);
- dan Šango – reakcija (ubiranje plodova jeseni).
Sve se odvija u tom ritmu: poniranje u sebe, buđenje, akcija, reakcija. Život se neprestano obnavlja. Nekada društveni život i kolektivno vreme nisu bili u raskoraku sa prirodnim ciklusima. Tragovi toga očuvani su u folklornim igrama i karnevalima – Pustni karneval (Slovenija), Fašing (Nemačka), Poklade (Srbija) – kojima se ritualno obeležava kraj jednog ciklusa, uz pripremu za novi. Svi ovi karnevali održavaju se pod maskama, jer maske predstavljaju naše apstraktne delove, a katkad su u funkciji da uplaše i odagnaju sve ono što je negativno: bolest, strah, prirodne nepogode, preuranjenu smrt… Na karnevalima se slavi život, veselo i bučno, uz obilje hrane. Humor je neizostavni deo karnevalske atmosfere, jer ima lekovito dejstvo. Običaj je da karnevalska povorka javno iznosi greške vođe i vlade, humorističnim tonom. Zahvaljujući humoru, greška može da se obelodani i osudi bez bojazni da će onaj ko progovori biti kažnjen. Tako se greške leče i ostavljaju iza, u ciklusu koji je okončan, bez ponavljanja u narednom. Kada se greška uvidi, prihvati i ispravi, nema potrebe za večnim ispaštanjem u vidu njenog neprekidnog ponavljanja. Ritualno spaljivanje stare odeće ima simbolični smisao odbacivanja stare kože, svega onoga što je dotrajalo i odslužilo svoju svrhu. U nekim se krajevima zaključivanje ciklusa simbolično odvija kroz spaljivanje (zakopavanje ili utapanje) karnevalske lutke na kraju obreda.
Uhvaćenost u prošlost. Ili budućnost
Kada čovek razume i prihvata cikluse, lakše prelazi iz jednog u drugi. Umesto tugovanja za prošlim (dobrim – starim), u stanju je da se raduje svežini novog početka i može da napreduje bez nepotrebne stagnacije. Nezavršeni ciklusi se nastavljaju, šireći se kao zaraza na vreme koje im ne pripada. Uhvaćenost u neki ciklus je patnja u jednoličnom trajanju, dok se život odvija i obnavlja mimo nas. Patnja koju živimo i negujemo možda i nije naša, moguće je da smo je nasledili od predaka koji nisu zaključivali svoje cikluse, nego su ih predali generacijama unapred. Zanemarivanje obnavljajućih ciklusa prirode prouzrokovalo je degeneraciju i unutar sistema predaka, čije rezultate živimo danas. Mnoge isceliteljske tehnike (psihoanaliza, regresoterapija, timeline healing) baziraju se na vraćanju (u detinjstvo, prošle živote ili živote predaka) kako bi se patnja izlečila u vremenu nastanka, čime će ciklus patnje biti zaključen. Tako se osigurava da prošlost pripada prošlosti; umesto da je iznova proživljavamo, možemo živeti ciklus sopstvenog života. Poneklad smo blokirani sećanjem na neuspeh; ili sećanjem na staru slavu.
Neretko smo u izgradnji partnerskih odnosa skloni zamrzavanju perioda zaljubljenosti – kao da želimo večito proleće. Koliko god da je primamljiva ta fiksacija zaljubljenosti, njome takođe osporavamo cikluse i negiramo život sam. Izgradnja zdravog partnerstva odvija se od zaljubljenosti, preko neminovnog razočarenja, do izgradnje stabilnog prijateljstva. Prirodno je da se zaljubljenost okonča sama po sebi. Prirodno bi bilo da se i tuga okončava sama po sebi, bez ikakve terapijske intervencije, mada nije uvek tako. U zapadnoj kulturi privrženi smo patnji, izgradili smo kult njenog slavljenja i obnavljamo je s ponosom. Zato tuga ima mnoge slojeve i ne okončava se spontano kao zaljubljenost. Živimo u zaveštanju kolektivne patnje i to je tradicija koju nije lako prekinuti. Paradoksalno, napuštanje patnje može nam izgledati kao teška izdaja: tradicije, porodičnog poretka, religije. Mnoge religijske dogme poistovetile su život s patnjom i odbacuju ga u ime ideje večnog raja. Beskrajna harmonija u kojoj se ništa ne događa neminovno će postati mučenje. Vizija raja takođe je jedan neprirodno razvučeni ciklus, statičan i beživotan. Život se odvija u balansiranju suprotnosti: ljubavi i rata, neba i zemlje, dana i noći. Kroz polarnosti učimo. Zaludno bi bilo boriti se da zima nikada ne dođe, niti da noć nikada ne padne. Kako nam je noć potrebna za revitalizaciju, tako je zima neophodna za dublji ulazak u svoj unutrašnji svet i njegovu reorganizaciju. Činjenica je, međutim, da je na planu našeg duhovnog i intelektualnog razvoja, zima predugo trajala.
Razvojni ciklusi
Čak i energija ciklusa ima svoje cikluse. Energiju Ela, kao energiju plodnosti koja zatvara i otvara cikluse, najbolje ćemo razumeti ako se osvrnemo na cikluse u poljoprivredi. Plodove možemo očekivati jedino ako dobro seme posadimo u odgovarajuću zemlju i pružimo mu kvalitetnu negu. Sva tri sastojka su neophodna: seme (ideja), zemlja (mesto), nega (vreme). Da bismo ostvarili svoje ideje, potrebno je da prepoznamo pravo mesto i pravo vreme za njihovu realizaciju. Martovsko seme ne seje se u novembru – isto je i sa idejama. Mehanizme razumevanja pravog vremena imamo ugrađene duboko u sebi, samo su zarđali od prilagođavanja na kolektivni ritam. Treba ih očistiti i ponovo staviti u funkciju, kako bismo se doveli u sklad sa sobom i sopstvenim ciklusima.
U tradicionalnim kulturama prelazi iz jednog u drugi ciklus propraćeni su obredima i inicijacijama koje podržavaju i olakšavaju te prelaze. Kada se dete rodi, posteljica se ritualno zakopa, što je obredna neutralizacija negativnog genetskog materijala. Ujedno je to i simboličko odvajanje deteta od (tela) majke – da dete sme da živi svoj život. Svaki naredni ciklus u odrastanju deteta je sledeći nivo osamostaljivanja. Zna se šta je u kom ciklusu prirodno: rano detinjstvo je za igru, radost i istraživanje (ne za kurseve učenja). U adolescenciji se slave fizičke promene, jača se osećaj ponosa i odgovornosti. Kada devojka dobije menstruaciju, to je trenutak slave i poštovanja. Kada je ponosna na to što je žena, ona daje vrednost jednoj od najjačih energija ovog sveta: snaga reprodukcije i novog života takođe je energija Ela. Doba odraslosti i spiritualne zrelosti nastupa oko dvadeset sedme godine i to je doba slobode, kreativne snage, aktivnog doprinosa. Više ne bi trebalo da budemo pod roditeljskom kapom, jer se time neutralizuje moć samoaktualizacije. Prelaz iz odraslosti u starost je prelaz u mudrost. Tradicionalne kulture ne otpisuju svoje stare, nego im dodeljuju status poštovanog učitelja, onoga koji nosi iskustvo.
Ela, slavljenje i zahvalnost
Savremena kultura je kritički nastrojena i usredsređena na nedostatke i greške, kako na globalnom, tako i na ličnom planu. Sveprisutna je usmerenost na više: kako više uzeti, zaraditi, dobiti… U toj neprekidnoj usmerenosti na više i bolje, nedostaju nam slavljenje i zahvalnost za ono što je već prisutno u našim životima. Ela nas upravo tome uči: zahvalnost za život, zahvalnost za još jedan ciklus, zahvalnost Zemlji i prirodi koja nas prihvata i hrani. Jamov (ili krompirov) festival u Africi je obredno-ritualno iskazivanje zahvalnosti Zemlji, pri čemu joj se simbolično nešto vraća, da bi se iskazalo poštovanje i svest o tome koliko smo od nje zavisni. Tek onda se letnji usev može uzeti. U kulturama koje nazivamo primitivnim, ljudi znaju da su neodvojivi deo prirode, zahvalni su joj i slave je, jer daje hranu i život. Našoj kulturi priroda takođe daje sve, ali smo odvojeni od osećaja povezanosti sa njom. Kad uzimamo hranu u supermarketima, nemamo u svesti da smo je dobili iz zemlje – nedostaju nam povezanost i zahvalnost. Izgradili smo parazitski odnos prema prirodi, pustošimo je.
Ni na ličnom planu ne uvažavamo ono što već postoji i dato nam je samim rođenjem. Opremljeni smo i rođeni sa onim najvažnijim – imamo talente i predsudbinu – ali nismo usmereni na ono što dolazi iznutra, niti smo u dodiru s tim. Obrazovni sistem odvija se u suprotnom smeru: informacije protiču izvan, ka unutra. Da bi se ispoljilo ono što u sebi nosimo, treba da naučimo kako da ponovo komuniciramo sa tim nivoom, da ga poštujemo i iskazujemo zahvalnost. Stalnim traženjem nečega što je izvan nas samih negiramo sebe, dušu, prirodu, samo postojanje. Tako se razvijaju gramzivost i nezahvalnost, kao osnove parazitskog odnosa. Preispitajmo sopstveni odnos prema ljudima iz okoline – da li vidimo i uvažavamo ono što imaju, ili tražimo greške i kritikujemo nesavršenstva? Čak i u zrelim godinama, ljudi su često opterećeni zamerkama prema roditeljima – koji su takođe bili u sistemu, bez podrške u onome što jesu, sputani tuđim očekivanjima. Zašto bi naši roditelji morali da budu savršeni? Retko kada neko kaže: – Koliko sati pažnje, nege i brige, usmerenosti i rada su moji roditelji uložili u moje odrastanje. Nema zahvalnosti, samo kritika, sećanje na greške i prebacivanje krivice. Ela je esencija zahvalnosti.
